Продали све и отишли у кампер: Никола и Зорана показали како живе без рачуна

Каже да су им трошкови преполовљени, иако су гориво и храна скупљи, док су рачуни за струју и комуналије нестали. Током пута упознали су много људи који живе слично, а Никола поручује да слободу сада плаћају другачије.

Прошло је тачно сто дана откако су Никола Борић и његова партнерка Зорана продали кућу и земљиште на Папуку и кренули у потпуно нови живот. Борић се након сто дана поново огласио на Фејсбуку, а у подужој објави описао је како изгледа њихова свакодневица откако више немају сталну адресу.

"Прошло је првих сто дана откако смо продали кућу и земљу. Сто дана откако смо спаковали живот у оно што стане у неколико ормара, приколицу и кућу на точковима. Сто дана откако више немамо адресу на коју нам стижу рачуни. И, што је можда најчудније од свега, још увијек нам ништа не недостаје", написао је.

Њихов живот се, како каже, посљедњих мјесеци одвија на путу, а оно што је некада било везано за једно мјесто сада се сели заједно са њима. Борић пише да су се и животиње у почетку тешко сналазиле у новој ситуацији, али да су временом прихватиле да је њихов дом тамо гдје се тренутно налазе.

На Папуку су годинама покушавали да живе што независније од система. Имали су башту, воће, поврће, јаја, млијеко и месо, а вишак су мијењали са комшијама за намирнице које нису могли сами да произведу. Сада је тај дио свакодневице нестао, а замијенили су га продавнице и живот на путу.

Никола Борић тврди да су им се укупни трошкови ипак смањили отприлике упола. Неки издаци више не постоје, док су други, попут горива и хране, постали већи. Посебно се осврнуо на разлику између некадашње баште и данашње куповине хране.

"Данас више немамо башту, имамо супермаркет, што је, финансијски гледано, као да сте сопствени извор воде замијенили боцом од пола литре на бензинској... Већи су, наравно, и рачуни за гориво. Њега трошимо као да бјежимо од нечега, што, кад мало боље размислим, можда и радимо. Али зато су у потпуности нестали рачуни за струју, сливне воде, енергенте, комуналне накнаде и сви остали мали, симпатични износи који те сваког мјесеца подсјете да си привилегован јер смијеш да постојиш у сопственом дому", написао је Борић.

Додао је да су сусрети са људима један од дијелова путовања који га је највише изненадио. Каже да су током првих сто дана упознали људе различитих генерација и животних околности, а заједничко им је то што су изабрали другачији начин живота.

Бања Лука

Велики број улица у Бањалуци остаје без струје

"Мислили смо да смо нека чудна мањина која је једног дана одлучила да прода кућу и живи у камперу. Испада да то и није баш тако маргинално како изгледа из једне славонске дворишне перспективе забаченог села у слијепој улици подно Папука. Глобално интересовање за појам vanlife расте двоцифреним процентом из године у годину, а у Сједињеним Државама број људи који тако живе порастао је са мање од два милиона на више од три милиона за само неколико година. То је величина једне мале државе, саме за себе, попут Хрватске. Није то више хипи аномалија, већ прилично уходана паралелна цивилизација, од оне "нормалне", само што се о њој у Хрватској још не прича", каже Никола и додаје:

"И онда смо почели да срећемо све те људе. Клинци на моторима. Породице са дјецом предшколског узраста у војним камионима. Људи са бебама старим тек неколико мјесеци, који су одлучили да је баш сада добар тренутак за пут, док дијете још не говори и не схвата да родитељи немају појма шта раде. Старији парови. Пензионери. Самци. Баке са псима које возе боље од половине камионџија које сам икада срео. Неки су на путу три мјесеца, неки шест, неки годину дана, неки су тек кренули, неки су побјегли, а неки више ни сами не знају куда иду и шта раде."

Најзанимљивије му је то што свако има своју верзију слободе.

"Неки раде, неки не раде, неки раде преко интернета, неки сезонски, неки узму посао на неколико недјеља па наставе даље, неки преживљавају од успутних послова. Неки имају новца, неки готово нимало. Али имају нешто заједничко. Слободни су", истиче.

Каже и да су током првих сто дана успјели да избјегну оно што би се очекивало од путовања кампером. Камп нису платили ниједном, а на путу су наилазили на људе који су им нудили воду, струју и простор за боравак, укључујући и мјеста за коње.

"И ти стојиш и тражиш гдје је квака, гдје су ситна слова, гдје је превара. Нема је. Само срце и добар човјек", написао је, закључивши да цијену слободе једноставно плаћају другачије него што су навикли.

Његову објаву поново су испратили бројни људи који већ годинама прате његов животни пут.

Подсјетимо, Никола Борић је некада био успјешан атлетски тренер и предузетник, радио је на великим спортским пројектима и путовао свијетом, али је прије више од десет година одлучио да све то остави иза себе. Са Зораном је отишао на Папук, гдје су почели да граде живот који је био готово супротан ономе који су до тада водили.

Годинама су на Папуку узгајали животиње и храну и настојали да што више тога произведу сами. Говорили су да су достигли око 80 одсто самоодрживости, а управо је такав живот постао један од разлога због којих су их пратили људи заинтересовани за другачији однос према храни, природи и потрошњи.

На том имању свој пројекат развијала је и Зорана. Наставница енглеског језика и историје прије неколико година покренула је "Шумску керамику", колекцију ручно рађене керамике која је израсла из њене повезаности са природом и животом на Папуку. Шоље, чиније и тањире израђивала је без калупа и грнчарског кола, често утискујући биљке и камење у глину.

Сада више немају ни кућу, ни башту, ни пет хектара земље. Имају приколицу, кућу на точковима, коње и пут пред собом.

"Први пут након дуго времена немамо осјећај да нам живот пролази. Имамо осјећај да га живимо. И засад нам то изгледа као прилично добар разлог да наставимо даље", закључио је Никола, преноси Јутарњи.хр.