Иво Андрић је једном реченицом сасуо истину у лице људима од 40 + година

Рођен је 1892. године у Долцу код Травника, а највећи дио живота провео је између књижевности и дипломатије.

Управо у томе се огледа његова величина као писца. Све што је рекао, рекао је дипломатски, сасуо нам је истину у лице, али са великом дозом мудрости - тако да му нико није могао замјерити.

Република Српска

Ђаци се враћају у клупе: Познато када почиње настава у Српској

Његова дјела говоре о људима, њиховим слабостима, страховима, љубави, патњи, пролазности и покушају да пронађу смисао у свету који често није праведан, пише "Курир стил".

"Животна снага једног човјека мјери се, поред осталог, и његовом способношћу заборављања", говорио је.

Ово је посебно јака порука за људе који су "превалили" четрдесету. Не морамо све да памтимо, објашњавамо, доказујемо и враћамо. Неке ствари једноставно треба оставити иза себе.

Андрић је посебно занимљив када га читамо у различитим животним добима. Неке његове реченице са 20 година звуче као мудрост, са 30 као упозорење, а послије 40. као лично искуство. Тада човјек већ има довољно живота иза себе да разумије да се неке битке не добијају борбом, да није свака љубав вредна чекања, да није свака прилика вриједна јурњаве и да је мир понекад највећи успјех.

Бања Лука

Промјена термина на "Ћевап фесту": Помјерено такмичење у брзом једењу

Зато се Андрићу после 40. враћамо другачије. Не тражимо више одговоре на питање како да освојимо свијет, већ како да не изгубимо себе док кроз њега пролазимо.

"Многи постигну оно што су хтјели, а изгубе себе", говорио је Нобеловац.

Можда једна од највећих Андрићевих порука људима преко 40. година је да је дошло крајње вријеме да престанемо да живимо по туђим мјерилима.

"Толико је било у животу ствари којих смо се бојали. А није требало. Требало је живјети", још је једна од његових мудрости.

Они који су мудри, већ у четрдесетим схвате колико је енергије потрошено на бриге које се никада нису оствариле.

"Чудно је како је мало потребно да будемо срећни, и још чудније: како нам често баш то мало недостаје".

Послије 40. срећа често више није "још нешто", већ оно што већ имамо, а нисмо умјели да цијенимо.

"Што не боли – то није живот, што не пролази – то није срећа".

Србија

Отац натјерао сина (10) да пуца у човјека: Заштитник грађана покренуо поступак

Сјајна мисао за људе који су прошли довољно тога да знају да живот није замишљен да буде без проблема.

"Живот нам враћа само оно што ми другима дајемо".

Око 40. почиње да се види посљедица наших избора — какве смо односе градили, какви смо били према људима и шта смо посијали.

"Није најгоре што све пролази, него што ми не можемо и не умијемо да се помиримо са том простом и неизбјежном чињеницом".

Јер четрдесете су често граница на којој човјек први пут озбиљно схвата да се неке ствари више неће вратити: младост, одређени људи, неке прилике, неке верзије нас самих. Али управо тада може да почне један много мирнији и свјеснији живот.