Мирослав добио рак, људи нису хтјели да се рукују с њим: Мислили су да сам заразан

Дјетињство му је прекинула тешка болест, с којом се борио пуне три године, али је на срећу побиједио. Ипак и послије 22 године памти сваки тренутак лијечења, сваки бол, сваку секунду осјећаја дубоке самоће. Упркос томе, то тешко искуство отворило му је пут ка остварењу сна – да постане пјесник. Међутим, туга и дан данас повремено обавија његов дом, не дозвољавајући му да заборави оно што је прошао.

Мирослав се раније за "Блиц" присјетио дана када је сазнао да има акутну леукемију. Иако је живио у сиромаштву у скромном, али топлом дому, увијек је био весело дијете. Ипак, тај тмурни октобар никада неће заборавити, јер га је судбина натјерала да одрасте у једном дану.

"Моја покојна мајка кувала је ајвар у дворишту, јер је био почетак октобра. Ја долазим кући, био са другарима на фудбалу и почињем да се тетурам по дворишту као пијан. Мајка ме пита да ли сам добро, ја кажем добро сам, мало сам уморан од фудбала. Сутрадан будим се и од призора који сам угледао уплашио сам се. Моје тијело је било препуно зелених хематома и модрица. Одлазим у школу и на часу географије наставница је прва примјетила промјену у мом понашању. На њено питање како си, једва сам из петних жила успио да изустим добро сам. То је био уторак. Већ у петак ја сам био у Београду у болници у Тиршовој са дијагнозом акутна леукемија", почиње Мирослав своју исповијест за "Блиц".

Када је сазнала за рак, мајка дјечака који је тада имао свега 14 година бризнула је у плач. Мирослав се присјећа реченице докторке која јој говори: "Мајко чувајте сузе, јер ово ће да потраје". Тако је и било. Борба је трајала читаве три године.

Друштво

Ново упозорење за дијелове Републике Српске

Чак и након 22 године, Мирослав памти бол који је осјећао при сваком вађењу коштане сржи. Три године је чекао да смрт дође по њега, иако је био само дијете.

"Акутна леукемија је болест где се све интервенције раде на живо и без анестезије. Имао сам 14 година и био сам свјестан свега шта ми се дешава и сву бол која у датом тренутку наступи ја сам осетио на својој кожи. Три пута су ми коштану срж вадили на живо. Тренутак када игла пробија кост, осјећај је као да вас неко мацолом удара. Од прејаких лекова и хемотерапија пар пута ми је опадала коса. Нисам се плашио ћелавости. Плашио сам се само да ми глава са рамена не падне. Три године ја нисам успијевао да устанем на ноге и да сам одем до тоалета. Три године, од данас до сутра ја сам чекао смрт да дође по мене", прича нам он.

Како каже, најтежи дио лијечења био је када је добија терапију у кичмени стуб, која се врши иглом дужине 20 центиметара.

"Докторка ручно и без анестезије иглом пробада мој кичмени стуб. Када игла пробије кичмени стуб, јачина болова је толико велика да ја једноставно не чујем своје дисање. Од болова одузму ми се руке и ноге које ни не осећам. Немам снаге ни за трептај ока. Једноставно сам непокретан, бол је толико јака и успијева да парализује цијело моје тијело. У том тренутку осећао сам се мртвим", сјећа се он.

За три године лијечења, ову бол осетио је двадесет и један пут. Толико пута је Мирослав успијевао да се врати из мртвих.

Размишљао и о самоубиству, а изашао као побједник

Ипак, успио је да побједи рак. Највећа подршка била му је мајка која је недавно преминула од исте болести због које је плакала за сином. Мирослав нам прича да је сузе на њеном лицу видио само једном. Сваки пут када би осјетила тугу и безнађе, излазила је напоље и плакала, да дијете не види.

"Гледа своје дијете како се на самрти мучи и не може да му помогне. Био сам на самрти више пута у те три године борбе. Признајем да сам чак размишљао и о самоубиству. Шта ће ми живот када ја немам снаге ни кашику да држим у руци? Ипак, моја мајка је била раме које је држало моју главу да не падне. Због ње сам одустао од самоубиства", појашњава он.

Занимљивости

Најчуванија индустријска тајна: Формула за WD-40 крије се у сефу банке, а чак ни директор није смио да је види 30 година

Мирослав признаје да му је поред мајке подршку му је пружао и школски другар Милош са којим се и данас дружи и на кога може да се ослони у пола ноћи. Остали су га практично одбацили, а након излијечења доживио је и да људи бацају чаше из којих пије, јер мисле да је заразан.

Мирослав данас пише пјесме

"Људи су од мене бјежали као да сам заразан. Умјесто да ме тапшу по рамену и да ми честитају то што сам побиједио рак, нису чак жељели ни да се рукују са мном. Добродошлицу у нови живот пожељели су ми тако што су чаше из којих сам ја пио и тањире из којих сам ја јео бацали у смеће. Свако понижење поднио сам уздигнута чела. Ја сам побједио рак. Ја сам побједник који поштује себе", поручује Мирослав и бодри све друге који се боре са истом дијагнозом да вјерују у себе и храбро се суоче са непријатељем.

Мирослав каже да је пресудно за излијечење било то што за 14 година ниједном није био боловао од неке друге болести. Био је физички активан, играо фудбал... Љекари су сматрали да га је такав начин живота спасио од бола током терапије.

Борба са раком отворила пут ка писању пјесама

"Осим мог срца које је било много здраво и јако, пресудно за излијечење је била и моја вјера у Бога. Што је моја борба са леукемијом дуже трајала, то је моја вјера у Бога била све већа и већа. Прихватио сам чињеницу да имам рак и нисам одустао од борбе. Вјеровао сам у Бога, чак и онда када сам био на самрти", прича Мирослав и додаје да му је управо вера отворила нови пут - пут ка писању пјесама.

"По природи сам комуникативан и дружељубив човјек. Због тога ми сви моји познаници причају своје животне приче које ја касније претварам у пјесме. Пишем љубавне пјесме. Волим да пишем духовне, патриотске и родољубиве пјесме. Инспирације имам и превише. Могао бих на сваких два мјесеца да објављујем збирке пјесама. Међутим воља је оно што немам", појашњава Мирослав.

Данас живи као социјални случај

Нажалост, овај херој већ 30 година живи као подстанар без купатила и судопере и брине о оцу који је инвалид. Због тешких животних услова, и воље за писањем му понестаје. Није способан да обавља физичке послове, а средњу школу није завршио јер му основна школа коју је похађао није дозволила да полаже пријемни испит.