Стевану се живот окренуо наглавачке: Звали су ме "шећерко"

Стеван Стејић (39) из Новог Сада, по занимању геометар, ожењен и отац двоје деце, више од 24 године живи са дијабетесом тип 1. Већи дио живота провео је учећи како да усклади инсулин, исхрану, спорт и свакодневне обавезе, али његова прича није само о контроли болести, већ и о снази, одговорности и превазилажењу предрасуда.

Дијагноза му је постављена са 16 година, у тренутку када је све дјеловало сигурно и познато, а одједном се живот окренуо наглавачке. Хипергликемије, хипогликемије, стално мјерење шећера и планирање оброка постали су дио свакодневице, али управо кроз те изазове Стеван је се научио самоконтроли, дисциплини и како да дијабетес не дефинише његов живот.

"Дијабетес ме није зауставио, напротив, научио ме је дисциплини, стрпљењу и одговорности. Поред професије, активно се бавим трчањем, учествујем на маратонима и полумаратонима, члан сам Дијабетолошког савеза Србије и оснивач удружења Диаверзум", започиње причу Стеван.

Стевану је дијабетес тип 1 дијагностикован 24. новембра 2002. године. Данима је осјећао слабост, губио апетит и непрестано пио велике количине течности, не схватајући шта му се дешава. На крају је завршио у Дјечијој болници у Новом Саду гдје му је измјерена гликемија од 36,6 ммол - шест пута изнад нормале, што је означило тренутак откривања болести и почетак новог поглавља у његовом животу.

"У тим годинама као и сваки тинејџер желио сам да се уклопим и не одскачем из друштва. А онда сам почео нагло да мршавим, био сам стално жедан, уморан и често сам мокрио, не слутећи колико је стање озбиљно. Дијагноза ме је преко ноћи натјерала да размишљам о угљеним хидратима, инсулину и нивоу шећера у крви - о стварима о којима моји вршњаци нису морали да брину. Био је то велики психолошки шок, јер сам схватио да више ништа неће бити потпуно спонтано. Ипак, временом ме је то искуство научило одговорности и зрелости много раније него већину мојих вршњака.

Свијет

Туск Пољацима: Напустите земљу, могућ сукоб сваки дан

Почетак је, као и сваки други, био тежак и непознаница. Хипогликемије и хипергликемије, страх од губитка свијести, стално мјерење шећера и рачунање угљених хидрата постали су дио његовог идентитета. Више није могао спонтано да излази из куће без размишљања о томе када је јео, колико инсулина има у телу и да ли је понио нешто слатко. Сваки излазак, тренинг, одлазак у школу или екскурзија захтевали су пажљиво планирање, што је за тинејџера било изузетно захтјевно.

"Стални страх од хипогликемије није био само физички, већ и психолошки, а у глави ми је стално одзвањало питање: "Шта ако ми позли пред другима?" Дијабетес није имао паузу, а брига о будућности ме је често паралисала. Ипак, управо тада сам научио шта су одговорност, самоконтрола и снага, брже сам одрастао и научио да слушам своје тијело и борим се чак и када је тешко.

Данас зна да га све то са 16 година није сломило већ изградило. Када му је дијабетес дијагностикован, био је у другој години средње школе и имао устаљено друштво и навике, због чега му је дијагноза додатно тешко пала јер је стигла у периоду када се осећао сигурним у свом свијету. Ипак, пријатно га је изненадило колико су његови пријатељи показали бригу и разумијевање, интересовали се за његово стање, подсјећали га да измјери шећер и бринули када би примјетили да му није добро.

"Сјећам се врло добро да ми је цијели разред дошао у посјету, у тим тренуцима схватите да нисте сами. Како сам и сам учио све више о свом стању, тако сам едуковао и околину. Дијабетес уме да створи осећај изолације, али ме је истовремено научио емпатији и снази. Научио сам да се не стидим онога што јесам", присјећа се Стеван.

Људи често имају погрешну представу о овој болести и вјерују да су особе са дијабетесом саме то "зарадиле" због слаткиша или нездравог начина живота. Такви коментари могу да буду веома болни, нарочито за младе који се тек суочавају са дијагнозом и покушавају да је прихвате.

"Често сам наилазио на коментаре попут: "Не смеш то да једеш", "Сигурно си се разболео јер си јео превише слатко" или "Јадничак, ти си болестан". Такве реченице, иако некад из незнања, стварају осећај да си другачији, ограничен или слаб. Називи попут "шећерко", "слатки", "наркоман" ми уопште нису пријали.

Постоји и стигма да особе са дијабетесом не могу нормално да се баве спортом, да путују, да раде захтевне послове или да имају испуњен друштвени живот. Многи мисле, како наводи Стеван, да су стално "болесни" или неспособни, што није тачно. Уз добру терапију и подршку, могу да живе потпуно нормално и активно.

Градови и општине

Познато када ће бити завршен надвожњак у Трну

"Највећи проблем је заправо незнање и мањак едукације. Када људи немају информације, стварају страх и погрешне закључке. Зато је важно да се о дијабетесу говори отворено, у школама, на послу и у медијима. Сваки пут када неко са дијабетесом подијели своју причу, разбије се бар једна предрасуда", истиче он.

Одувијек је био физички активан и спорт је имао важно мјесто у његовом животу и прије дијагнозе дијабетеса. Трчању се озбиљније посветио прије пет година, са жељом да боље упозна реакције свог тела и лакше регулише ниво шећера у крви.

"За мене трчање није питање спектакла нити личних рекорда, већ рутина и дисциплина која се гради из дана у дан, тихо и без потребе да било шта доказујем. Постоје дани када се трчи због форме, када ноге нису лаке, а темпо није важан. Тада трчим због менталне равнотеже, да разбистрим мисли и останем досљедан себи. Управо у тим тренуцима гради се снага која нема везе са медаљама, већ са истрајношћу

На почетку је учио како организам реагује на напор, када долази до пада, а када до пораста гликемије. Кренуо је од краћих дистанци, пажљиво тестирајући све могуће ситуације током тренинга. Послије првих трка од пет и седам километара, циљеви су расли. Услиједили су полумаратони, а потом и маратони, уз темељне припреме, планирање исхране и инсулина.

"Сада, након пет година трчања иза себе имам претрчаних скоро 9.000 километра, 40 полумаратона и осам маратона. Сљедећи циљ је ултрамаратон. Трка коју трчим већ годинама и са посебним емоцијама је "Плави круг око Аде". То је једина трка у Европи, а вјероватно и у свету, коју организују и трче особе са дијабетесом. Иза цијеле ове организације стоје другари из удружења “Плави круг“ на челу са сјајном Бојаном Марковић, пише Курир.