Ако постите, не треба то да говорите: Свето правило многи су заборавили

Стари обичаји и духовни савјети везани за Ускршњи пост, али и сваки други, учили су вјернике једној једноставној, али дубокој истини: ако постите, немојте то говорити другима. Пост је одувијек сматран личним чином вјере, тихом дисциплином срца, а не нечим што се јавно истиче.

Данас, међутим, све чешће се може видети супротно. Објаве о посној храни, бројању дана поста или истицању личног одрицања постале су готово уобичајене на друштвеним мрежама. Оно што је некада било скривено као знак смирења, данас се неријетко показује као идентитет или стил живота.

Пост као лични, а не јавни чин

У традиционалном схватању, пост није био за доказивање пред другима, већ за преображај пред Богом. Сматрало се да се духовна вриједност поста умањује ако постане предмет хвале или самопотврђивања. У Јеванђељу се наводи да онај ко пости не треба да буде суморан нити да показује другима своје одрицање, већ да то чини тихо, без спољне демонстрације. Суштина поста није у томе да други виде да се одричемо, већ да се ми сами мењамо.

Хроника

Свађа се претворила у крвави обрачун: Избоден мушкарац

Наши стари вјеровали су да је смирење највећа врлина поста. Зато се о посту говорило мало, а још мање се показивао. Чак и у породици, пост је био лична одлука савјести, а не тема за истицање. Пост је требало да утиша гордост, а не да је подстакне. Ако би пост постао повод за осјећај моралне надмоћи или за жељу да други то примете, сматрало се да губи своју духовну сврху.

У савременом свјету, гдје се многи аспекти живота дјеле јавно, лако је заборавити да су неке ствари по својој природи унутрашње и тихе. Пост спада управо међу њих. Подсјећање да се о посту не говори није забрана, већ духовни савјет: да се пажња са спољног преусмери на унутрашње. Јер пост није само промјена јеловника, већ промјена срца – а она се не доказује ријечима, већ дјелима. Можда је зато ова стара порука данас важнија него икад: ако постите, нека то зна само ваша савјест, пише Лепа и срећна.