Како су наши преци славили Божић прије стотину и више година

Православни Срби Рождество Христово славе на свим странама, у свим друштвеним слојевима, широм земаља гдје живе, са много различитих обредних радњи и обичаја. Ипак, постоје неки елементи који се понављају и упражњавају у свим крајевима, као што су Бадњак и његово ложење на ватру, чесница, свијећа, мирбожење, жито, слама и слично. То јасно оличава српско етничко јединство и њихову повезаност свуда "од мора до Дунава". Зато се ријетко кад као на Божић осјећа народна кохезија и солидарност, те несебичност и наклоност према ближњима. Тај осјећај блискости, да смо једно и да смо исти, живо и интензивно прожима већину вјерујућих Срба.

Хроника

Опсадно стање: Младић убијен на Божић, убица и даље на слободи

У вријеме прије сто и више година, гдје смјештамо нашу данашњу причу о старим обичајима, Божић се светковао молитвено, у дубокој побожности, са надом и жељом да Господ домаћину и његовој породици подари здравље, мир, плодност, напредак и обиље у тору и обору.

Свака српска кућа без обзира на своје имовно стање славила је Божић на што свечанији начин, припремајући се за ту велику светковину, темељно се старајући да се све на вријеме обезбиједи.

Људи су разумијевали да је Божић дан мирења и праштања, који треба да превлада ускогрудост и мржњу, доносећи добру вољу међу људима, како међу кућном чељади, тако и у свом роду православном. Зато су се многи завађени на тај дан мирили и праштали.

Вјеровања

Божић буди најплеменитије осјећаје међу вјерујућим људима, што је основ за свако добро богуугодно дјело. Зато све дарове које нам Господ даје треба подијелити на равне части, односно, како се некад говорило, чести. Због тога се управо и божићна погача зове честница, односно чесница, јер њу домаћин ломи на једнаке "чести" и даје у руку сваком члану домаћинства и полазнику.

Поред поменутих, општи елементи и "правила" код прослављања Божића постоје и у обиљу различитих обреда, вјеровања и обичаја које упражњава наш народ, па тако знају постојати различитости не само од краја до краја, већ и од села до села, па чак понекад и од куће до куће у истом селу. То је израженије на оним просторима гдје су миграције становништва условљене ратовима или економским разлозима, биле чешће, па су се мијешањем народа мијешали и обичаји. Насупрот томе, тамо гдје се народ мање кретао, попут забачених сурових планинских предјела, вијековима се одржавао истовјетан вајкадашњи божићни обичај.

Данас ћемо говорити о једном од таквих простора, планинском масиву који гравитира граду Вишеграду, гдје налазимо и неке обичајне посебности.

Као и у многим другим мјестима, у прво праскозорје домаћин одлази у оближњу шуму, гдје посијече бадњак, млад храст са доста сувог лишћа, доноси га кући уз коју га прислања, гдје га дочекује домаћица и "посипље житом". Бадњак ће цијели дан ту стајати као својеврсни украс куће, а тек навече ће бити наложен на огњишту. Тог дана у кући се "уздигну" столице, столови, кашике, чешљеви и друго на неко мјесто гдје их нико неће покретати, јер "не ваља" их помјерати.

На Бадњи дан ујутру око девет сати постави се посни "ручак", када сви чланови породице посједају по поду. Износи се погача и плоска са ракијом, над којима домаћин раширених руку скрушено моли Творца да наредне године буде чувар и заштитник његове куће. Молитву завршава ријечима: "Христос се роди". Потом ће сви редом по старини оном ракијом наздравити Рождеству Христовом. Домаћин ће тада ломити погачу и дијелити свима по комад, прије него што почну са обједом.

Занимљивости

Ко су миљеници судбине: Ових 5 знакова доживјеће годину пуну среће

Током дана ће се свако прихватити неког посла, једни ће нацијепати дрва за два-три дана, други ће поспремати кућу, а трећи намиривати стоку. Сва се стока затвори у шталу и положи јој се довољно хране, а потом се шталска врата "заклопе" резом или мандалом, па чобан три пута обиђе око штале са кадионицом у руци, посипајући жито помијешано са пепелом. Он потом забиљежи неким знаком како је "осигурао" врата, јер се вјерује да око Божићних празника учеста ходање врачара, па ће по том знаку препознати да ли је неко приступао његовој стоци.

Навече се Бадњак пресијече на три дијела и уноси у кућу. Прије него што се он наложи на огњиште, прво домаћин, па сви укућани редом, љубе Бадњак, обично говорећи: "Како ја љубим овај Бадњак, тако нека овце љубе своју јагњад, краве своју телад, козе јарад ...", а неожењени момци знају још рећи: "Како ја љубим Бадњак, онако мене цуре љубиле". Када су бадњаци наложени на огњиште, они склоњени дијелови покућства враћају се на своја мјеста. Тада се уноси слама и разастире по главној одаји, уз велику грају, весеље и повике млађих. Опонашају се домаће животиње, говеда, овце, козе и друге, да би у наредној години имали бројну разноврсну стоку. Дјеца се нарочито такмиче ко ће увјерљивије рикати и мукати као бик јер је та животиња оличење снаге, а у тим крајевима без његове снаге не могу се свршити главни сељачки послови. Сем тога, велики јаки бикови знак су престижа и поноса (нама) једне домаћинске куће.

Послије ће се она слама скупити са пода на хрпу и прекрити ћебадима, да би на њој чељад спавала те ноћи. Сви ће се тада окрену на једну "страну", да би и жита по пољима ове године своје пуне класове нагињали на једну страну. Уже у којем је слама донесена не дријеши се, већ остави до ујутру, када ће се у његов круг усути жито кокошима, да заједно зобљу и носе јаја, а не којекуда.

Крај поста

Иза тога се постави посна вечера, која означава и крај поста дугог четрдесет дана. Међу разним врстама јела нађе се и рибе, јер ријека Дрина није сувише далеко. Прије вечере се пред иконом дуго моле Богу, послије чега измијењају здравице за сутрашњег срећног и благословеног светог Рождества Христовог.

Ако би случајно пред кућом залајао пас за вријеме вечере, могао би се те године десити неки лош догађај.

Након вечере се уз огњиште на ражњу "окреће" печеница, обично у том крају јагње заклано на Туциндан дан раније. Понекад два и више домаћина заједно пеку ражњеве и веселе се до дуго у ноћ. Пјевају се божићне и друге пјесме, а неизоставне су гусле са јуначким пјесмама. Сва лица су озарена и радосна, запахнута неким свијетлим надахнућем.

Бадње вече у планини је нешто посебно, док сњежне пахуљице ткају бијели вео над простим сеоским кућицама, човјек под високим треперавим звијездама усхићено очекује долазак јединородног Сина Божјег. Он те велике ноћи осјећа да је његова искрена молитва приступачнија Свевишњем Творцу кроз којег је све постало - Господу.

Ујутру за мрака, на Божић сви укућани устају и напољу се окупају, па ма каква зима била, и то "по правилу" на западној страни куће. Прво се окупа неко од млађих, који се потом спреми и донесе кући свјеже воде. Том водом закува се чесница, која се развија у листове. Између појединих листова ставља се зрно кукуруза, пасуља, ексер, коњске потковице, ивер од бадњака који представља крављачу, зрно грашка, зрно бијелог пасуља, које представља овцу и најзад новчић. На крају се чесница пече под пеком (сачом). Одозго се стави жар, а по њему се метне неколико великих жишки, да свака од њих представља неку врсту жита. На којој од њих остане највише пепела, оно ће жито, вјерује се, најбоље родити те године, па стога њега треба и највише сијати.

Док се чесница пече, укућани се "измију" и обуку најбољу "стајаћу" одјећу. При томе се дјеца понове неком "аљинком и обувком". У то Божићно праскозорје на тихе сеоске домове спушта се благослов Господњи. Домаћин уз икону и кандило предводи молитву у неком кротком свечаном достојанству и послије сви узбуђено очекују долазак, како се овдје каже, полажаника. За то вријеме обично попију кафу. Ишчекује га на вратима нарочито одређени члан породице, који га први мора опазити, вјерује се да у супротном ти укућани не би били богзна успјешни у раду те године.

Полажаник, улазећи у кућу, житом које носи у рукавици посипа оног "стражара", називајући: "Добро јутро, чести вам свети!", а овај му на исти начин одговори. Полажаник на то обиђе три пута око огњишта и уз њега стави ситан новац, па узме машу и "гађа" у ватру. Док варнице скачу он говори: "Колико варница, толико оваца, коња, говеда и све стоке било у домаћина ове куће". Ако је домаћица још млада, помало у шали каже и "колико варница скочило, толико Бог дао домаћици дјечице." Потом, полажаник стави повјесно (влакно од лана) на греду куће и онда поздравља остале укућане. Мирбожи се љубећи са свима, ријечима: "Мир Божји, Христос се роди! Поклањам се Христу и Христову Рождеству да нам жито роди!"

Република Српска

Сутра откривање Централног спомен-обиљежја и свечана академија

Полажаник тад сједа на сламу, а домаћица га загрне преко леђа посебно отканим ћебетом (струком) или поњавом и изује му десни опанак с ноге. Затим га части, износећи пред њега сва најбоља јела. За то се вријеме води разговор о домаћинским стварима и препричавају приче од старина, тако и разни обичаји и они из других села, па ако су различити него код њих, извргавају их подсмијеху, убијеђени да је само њихов обичај исправан, "прави српски". Полажаник остаје до једног сата и онда одлази да божићује у својој кући. Домаћин га испрати, пуцајући при том неколико пута из пушке. Ако је вани снијег и ако се ухватио по гранама дрвећа, онда домаћин, вративши се са испраћања, улази радостан и каже: "Ова година ће бити родна.“

Дио културе

Иза тога чобани одлазе и намире стоку уз исте обичаје као и на Бадње вече, па ако случајно не нађу све како су навече забиљежили, онда сумњају да је синоћ долазио неко нечасних намјера да чини каве враџбине и уроке.

Тек када је стока намирена и за чељад се постави богат божићни ручак. Прије тога се окаде и мирбоже, љубећи се међусобно, држећи свијеће у рукама. Само домаћица умјесто свијеће држи ручку и удара по прстима своју дјецу говорећи: "Ти да ми постанеш судија, поп, учитељица, официр, професор ..." итд. Након тога добије сваки члан породице по један пупољак од дренова дрвета и комадић од срца извађеног из печенице, да би били здрави као дрен и да имадну срца. Потом сједају сви за трпезу, а прво јело које ће заложити је цицвара. Њу домаћин начне са једне стране, а онда сви иза њега једу са исте стране. Масноћа од растопљеног кајмака из цицваре се претходно одвоји у други суд, у којем се чељад огледају. Ако ли неко тада не види свој лик, то је лош знак. Исто важи и ако се увече при молитви уз огњиште или петролејку, на зиду не види нечија сјенка, преноси Глас Српске.

Послије ручка "огледају" лопатицу од десне плећке. Многи су у то вријеме знали да тумаче и "читају" поједине знакове на тој кости, проричу судбину и разне догађаје. Они ту "виде" да ли ће бити рата или неће, хоће ли годишњи приходи бити добри, хоће ли бити у кући удадбе и женидбе, те да ли ће неко умријети од ближе или даље родбине итд.

Младеж покупи кости ребара од печенице и пореда на праг куће, при чему сваком ребру додијели име неке дјевојке. Потом доведу пса и које прво ребро он узме у уста, вјерују да ће се та дјевојка прва удати.

Ако неки од млађих укућана није баш вичан некој работи, треба се обавезно на Божић латити тог посла, па ће то лакше "свјештити". То посебно важи за женско дијете којем не иде од руке неки ручни рад.

Велики број поменутих шароликих симболичних радњи, ритуала и вјеровања настали су прије много вијекова и саставни су дио културне баштине, односно националног фолклора. Међутим, основни аспект прослављања Божића апсолутно је онај религиозни, хришћански који слави долазак Сина Божијег као спаситеља свијета.

МИР БОЖЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ!