Његоватељ проговорио о ужасу у Дому за старе: ''Клечала је и молила да је изведу напоље..''

Прича о бубама у пеленама почиње још прије доласка његове групе у Дом.

Република Српска

Минић: Жртве не смију бити заборављене

„Мјесец дана су нас припремали предавачи и бивша директорица Црвеног крста Тузланског кантона. Говорили су да су услови катастрофални, да има бубашваба. Чак је и моја комшиница одустала од курса јер је првог радног дана, док је мијењала пелену једној штићеници, у њој пронашла бубашвабе. Речено нам је да све што видимо и што се буде дешавало мора остати тајна, иначе бисмо могли остати без дипломе“, присјећа се Салкић.

Каже да су били млади и нису ни слутили шта их чека. Умјесто планирана три мјесеца, Салкић и дио групе остао је девет мјесеци – јер им је било жао штићеника који су пролазили кроз ужасне услове.

Салкић тврди да је директор у оставци, Бакаљовић, све вријеме одбијао сваку врсту критике или предлога који би могли помоћи тим људима.

„Указивало му се на све, дословно на све. Не постоје основни услови за рад. Катетери се пацијентима мијењају голим рукама, без рукавица. Исто тако их се пресвлачи и купа. Пацијенти немају пешкире, марамице – хигијена је катастрофална“, огорчено каже Салкић.

Друштво

Владика Димитрије: Угледајмо се на митровданске јунаке

Салкић описује и посебан третман неких штићеника. Први и други спрат били су резервисани за пацијенте „више класе“. „Тим пацијентима нисте смјели ни ући у собу. Имали су посебан јеловник. На четвртом, петом, шестом и седмом спрату смјештени су најтежи пацијенти, углавном они чије су породице у иностранству. Једна соба била је уређена као репрезентативна – када би неко долазио у посјету, пацијент у тешком стању пребацивао се у ту собу да би се створио утисак да је све у реду. Одговорно тврдим да су пацијенти злостављани и да хигијена није достојна ни за пса лутака, а камоли за човјека“, каже Салкић.

Он тврди и да је дошло до поткрадања штићеника – од одјеће и накита до хране коју им донесу чланови породице. „Строго нам је било забрањено, на примјер, да пацијенту дамо комад диње коју му донесе породица. Храна би остала на ормарићу, а потом би особље које завршава смјену излазило с пуном кесом“, додаје.

Салкић описује и агресиван приступ према пацијентима.

„Ако би пацијент с деменцијом одбио да једе, није било стрпљења ни благог приступа – такви би једноставно остали гладни. Нисмо смјели дуго да се задржавамо код пацијената јер нас је било премало, можда шест неговатеља на сто људи.“

Здравље

Ову грешку многи праве приликом замрзавања хране, а може бити веома опасна

Посебан случај била је пацијенткиња која је клекла и молила да је изведу напоље. Такође, један од најтежих тренутака био је када је пратио једну пацијенткињу са плућном емболијом на Градину, након чега је она преминула, а њене личне ствари биле су предмет хаоса и свађе међу особљем.

На питање зашто су непокретни и тешко болесни пацијенти били смјештени на шести и седми спрат, Салкић одговара да се све сводило на утисак који се желио створити. „На првом спрату били су они који нису стварни пацијенти већ штићеници дома – људи чије су породице на високим функцијама или познате личности. Неговатељима је било строго забрањено улазити у њихове собе; о њима се бринило искључиво медицинско особље, а чак су и чистачице имале посебна средства за чишћење тих соба. Тај спрат био је репрезентативан, јер ко год би ушао стекао би утисак да је све у реду.“

Економија

Затвара се чувени ланац пекара: Ево шта се десило

Салкић на крају закључује да је његова једина жеља да се нешто промијени. „Провео сам с тим људима дио своје младости и дубоко ме потресло све што се догодило. Али, искрено, с обзиром на то како се горе ради, чудо је да нема још више мртвих.“