Са 10 година остала сама, живот требало да настави у дому: Онда су се појавили Марићи

Јована на свом лицу данас носи осмијех, али негдје у очима, и дубоко у срцу, урезала се туга. Неке ране никад не зарасту. Али човјек научи да живи са њима. Тако и Јована. Са само десет година остала је готово сама на овом свијету. Умрли су јој брат, мајка, отац, бака. И када је изгледало да ће дјевојчица свој живот наставити у дому за незбринуту дјецу — појавили су се Марићи. Брачни пар је усвојио Јовану.

Јована сјећаш ли се дана када си први пут дошла у ову кућу?

"Да наравно да се сјећам. То ми је био можда један он најљепших дана у животу. Слободан је ишао на посао и са посла мене покупио, ја сам цијели дан чекала да он дође. Стварно ам вољела те људе прије его што је мој отац умро. Он кад је дошао одмах смо потрпали ствари и он је дошао овдје. Сјећам се кад сам дошла сликали смо се испред куће, они су мени сређивали собу", каже Јована Врањеш .

Република Српска

Дјецу из Српске нису усвајали странци у протеклих пет година

"Ми смо знали Јовану, знали смо Јованиног оца, били смо и пријатељи. Јована је знала да дође овдје са својим оцема код нас, кад је он радио она је би тако дошла и била у преко викенда. Већ смо били знали ко су људи и шта су. Кад је њен отац преминуо она била под надзором социјалног, да је била код неке комшинице. Социјално је мало план да Јовану пребаци у дом Рада Врањешевић. Моја супруга и ја смо се договорили, знајући сву ситуацију њену да ми покушамо да Јовану доведемо себи односно да је усвојимо", рекао је Слободан Марић.

Колико је тебе Бранкице промијенила Јована?

"Мене је промијенила 100%. Зато што је нема своје дјеце и онда кад је она дошла ја сам видјела као да сам је родила. Испочетка је то мало другачије било, требало је мало времена да се навикнем и ја на њу и она на мене али није било проблема", рекла је Бранкица Марић.

Пут није био лак. Посебно административни. Али Марићи нису одустали док нису усвојили дјевојчицу.

Мама је ту од почетка

"Мама ме највише учи кућне послове, јер наравно женско сам и знам да ће ми требати. Од првог дана ме то учила. На почетку је било мало тешко јер живјела сам са татом он је већином све радио и нисам радила већину ствари. 10 година сам имала кад сам дошла код њих и она ме је све учила од туширања, намјештања кревета да направим себи да једем да учим наравно. Од основног она ме је све научила. Јако лијеп живот од како сам дошла овдје и све се промијенило. ", каже Јована.

Ја идем у средњошколски центар у Лакташе у први разред Средње медицинске, смјер физиотерапеут. ја сам тај смјер одабрала још од малена јер мислим да је то јако хуман посао и да свако то може радити. Мни је школа прилично тешка јер је мени основна наравно била лакша и сад више учим, више се припремам", рекла је Јована Врањеш.

И вриједна је Јована. Година за годином, прошло их је шест. Бардача је постала њен нови дом.

"Мени је овдје стварно лијепо, мирно ми је. они су стварно добри према мени. Стварно немам ријечи", каже Јована.

Слободан каже да баш волиш животиње?

"Стварно волим око животиња пуно да радим", каже Јована

Друштво

Малишани у БиХ пролазе кроз компликован процес да пронађу дом, лани усвојено 25 д‌јеце

Слободан је свој радни вијек провео у МУП-у Српске. Бранкица ради у дрвопрерађивачкој индустрији. Дају све од себе да Јована ништа не мањка.

Једна одлука промијенила је Јованин живот

"Ја не могу да схватим да људи желе да буду сами у кући, човјек и жена сами. Све имају а не могу имати дјеце, и да не могу да се одлуче да оду и нађу себи да усвоје дијете да им промијени живот и да им то биде у животу неко богатство. Вјерујте ја бих сваком препоручио, усвојите себи дијете, помозите једном не збринутом дјетету које је имало трагедију. Разне су то трагедије биле", рекао је Слободан Марић из Брадаче.

А дао је Слободан и примјер да је неке важне одлуке лако донијети и у тренутку – ако човјека води срце. И баш такве одлуке, могу бити кључне, да будућност једног дјетета изгледа потпуно другачије.

Не можемо спасити цијели свијет. Али засигурно можемо бити свијет једном дјетету. Храбра је то одлука, коју могу донијети само они са посебном љубављу у срцу. Прича из Бардаче подсјећа нас да је најважније бити човјек, пружити руку, и као мелем љубављу лијечити ране онима које живот сломи.