Tужна судбина Дивина: Од моћне општине до села у којем живи један човјек

Данашњим генерацијама готово нестварно звучи податак да је Дивин некада био општина са око три хиљаде становника, школом пуном дјеце, домом здравља, поштом, продавницама и кафанским животом.

Данас је то опустјело село на транзитној цести код Билеће у којем живи само један становник.

Некадашња општина

Дивин је до шездесетих година прошлог вијека био општина која је обухватала села Фатницу, Бачевицу, Ораховице, Горње и Доње Давидовиће, Бијељане, Милавиће, Горњу и Доњу Засаду, Кути и Кукричје.

На том подручју живјело је око три хиљаде становника. Старији се и данас са сјетом присјећају времена када је Дивин био мјесто живота и окупљања, општина с основном школом у којој је школско звоно на наставу позивало више стотина ученика из Дивина и околних села.

Из тих се генерација, иако кроз маглу, сјећају и да је у дивинској општини, уз сточарство, вриједан народ узгајао дуван, често херцеговачки “равњак”, с малим бројем листова, али изузетног квалитета.

Данас ондје више нема ни струка ни листа дувана, ни пркосне стабљике кукуруза.

Мирјана Билинац, рођена 1956. године у породици Јововић из Дивина, младост је провела у овом мјесту. Прва три разреда основне школе похађала је у Фатници јер, каже, у школи у Дивину није било довољно мјеста за све ученике.

"Колико ме сјећање служи, када сам прешла у школу у Дивин, тада је било пуних осам великих учионица, а у мом разреду било је око тридесет и петоро вршњака. Када би се завршила школа, према Кутима и Давидовићима кренула би ријека дјеце, тадашњи Дивин врвио је животом", присјећа се Мирјана.

Сјећа се и тадашњег дома здравља, који је имао сталног љекара и стоматолога, пољопривредне задруге, поште, матичне службе која је радила сваки дан, двије кафане и продавнице у којој се могло наћи све “од игле до локомотиве”.

Дивин је, каже, имао све оно што треба да има једна општина. Имао је и оно најважније – људе који су били вриједни и радишни, задовољни животом и усмјерени једни на друге, увијек спремни да помогну, расположени за дружење и шалу.

Мирјана се 1976. године одселила из Дивина и од тада са својом породицом живи далеко од родне Херцеговине. Ипак, и данас, колико јој могућности допуштају, барем два пута годишње сврати у свој Дивин како би обишла и отворила кућу.

"Кад узмем кључ да откључам врата, задрхти ми рука, ухвати ме туга, али шта ћеш", прича Мирјана.

Школа без дјеце

Један од најбољих хроничара живота у Дивину је Петар Перо Љубомирац, власник некада познате кафане “Одмор”. Била је на правом мјесту за путнике намјернике, пролазнике, случајне и непознате госте.

Кафана је отворена 1981. године. За четири и по деценије Перо је запамтио много људи и догађаја, па се данас са сјетом враћа у вријеме када је Дивин био, како каже, “мравињак”.

"Четрдесеторо је овдје ноћило сваку ноћ, пуно је било – двије кафане, двије продавнице, мјесна канцеларија, земљорадничка задруга. Од људи из Врањске до Милавића, Кути, Кукричја, Лукавца, Зовог Дола до Ораховица, све је долазило овдје. Вјерујте, сада зими за десет дана догоди се да не сврати нико", прича Перо.

Уторак је, присјећа се, неформално вриједио као пазарни дан, када је сеоска продавница највише служила становницима околних села, преноси Радио Билећа.

"Кад сам завршио осми, мислим да нас је било 220 од првог до осмог разреда: два одјељења петог и два одјељења седмог разреда. Нисмо ми могли уторком отићи у продавницу зато што су ови из околних села долазили ту и куповали брашно, пшеницу, товарили на коње и гонили у своје село, значи нама дјеци било је забрањено уторком долазити у продавницу. Можда би се многи и сад вратили, али су куће срушене и запуштене", прича Перо.

Златно доба Дивина данас живи углавном у сјећањима. Пољопривредна задруга затворена је, како наводе мјештани, почетком двије хиљадитих, а продавница “код Шеме” не ради више од пет година.

У село су стигли асфалт, струја и расвјета, али је отишло оно најважније – људи. Једина мјештанка у селу данас је Вида Шакотић.

О временима која су пресудила овом мјесту и његовим становницима свједоче оронуле и напуштене куће. Од свега чиме се ова варошица некада могла подичити, у Дивину и данас стоји један објекат – зграда основне школе.

Не тако давно утихнуло је и оно преостало школско звоно које је са сеоских путељака позивало ученике у учионице. Зграда свједочи о једном времену, али одавна више не служи сврси за коју је грађена – да школује, васпитава и образује. Дјеце нема.

Некадашња школа уступљена је на коришћење кинеској компанији чији радници већ неколико година изводе радове на изградњи ХЕ “Дабар”.

На фасади школске зграде више не стоји плава плоча с натписом “Основна школа Свети Сава”. Њен улаз сада красе кинеска слова, која знају да прочитају само привремени станари.