Марија је замијенила трактор ходочашћем: Од шампионке у орању до пута ка Острогу

Сада је стигла до једног од најемотивнијих подвига свог живота, пјешачења дугог готово 100 километара до манастира Острог. На своје прво ходочашће није кренула због изазова нити доказивања, већ због вјере и, како каже, тихог позива срца који се не може објаснити ријечима.

Из Врњачке Бање, како се наводи на Инстаграм страници "врњачке новине", аутомобилом је стигла до Требиња, а потом заједно са групом вјерника кренула пјешке ка острошкој светињи, носећи са собом и животну причу каква се данас ријетко среће.

Марија је одрасла на њиви, међу браздама и сијеном, гдје је још као осмогодишњакиња научила да вози трактор, док је прву бразду узорала са нешто више од десет година. Данас иза себе има бројне пехаре са такмичења у орању, од чега најмање пет за прво мјесто, али каже да јој је вера дала снагу за најважније путовање до сада.

Хроника

Тежа незгода у бањалучком насељу, аутомобил преврнут

"Једна од првих асоцијација на моје детињство је њива... Одмалена сам била на њиви, а од осме године почела и да возим трактор. Моји товаре сјено, ја возим, а орање нам је био посао као и сваки други. Само бих чула дједу: "Ајмо, сине, да оремо." Имала сам нешто више од 10 година кад сам узорала прву бразду, причала је једном приликом за Курир Марија Сеочанац из Новог Села код Врњачке Бање.

"У селу живим са мамом, татом, братом и баком. Орање ми никада није било страно, помагала сам својима у свим пословима, а латила бих се и тога, но, све се промијенило када сам се, на жељу дека Воје, пријавила на такмичење у селу "Прва бразда" 2013. Брзо сам научила све финесе, баратање прикључцима, погађање дубине и правца, како да узорем... На такмичењу ја, једина дјевојчица тада. Није ми било свеједно шта ће људи да кажу, али желела сам да испуним жељу деки, који је традиционално отварао сваку "Прву бразду" - присјетила се тада се кроз осмијех Марија па наставља:

"То је било дједу за љубав, учинила сам га поносним, али сам и добила жељу да наставим с тим. Стигла сам дотле да сам на надметању у Србобрану међу 50 мушкараца била једина жена и победила сам у орању трактором. Имали смо 30 парцели за орање, а они били озбиљни такмичари, пољопривредници. Нисам се надала, али ми је то омиљена побједа.

Ова дјевојка је рекла и да се након смрти дједа њена породица мање бави пољопривредом.

"Имамо око 5,5 хектара земље, обрађујемо је за своје потребе, а некада смо радили и закуп. Тата је ауто-механичар и највише поправља тракторе, брат је завршио факултет, а и мама ради нешто друго па је земља остала само за нас. Кад сам уписивала студије, пољопривреда ми је била више обавеза него љубав. Имала сам жељу да радим у лабораторији, да се бавим истраживањима и научним радом, али на средини студија десиле су се моје озбиљније побједе у орању и некако себе сада више видим у томе. Увијек можеш онолико колико хоћеш, па тако и ја желим да урадим нешто значајно за своје село, а онда за државу, а у томе ме подржавају и породица и пријатељи."

(Курир)