Амерички експерти траже нову архитектуру Балкана

Флин Дејтонски мировни споразум види као механизам који је био функционалан у тренутку окончања рата, али не и као одржив политички оквир за дугорочну стабилност БиХ.

Према његовом мишљењу, постхладноратовски аранжмани све чешће постају извор нестабилности, јер не прате промијењене глобалне односе моћи и нове безбједносне реалности. БиХ се у том контексту, сматра Флин, појављује као примјер државе заробљене у архитектури прошлог вијека, са институционалним рјешењима која више рефлектују међународне компромисе из деведесетих него савремене потребе друштва.

Друштво

Повећана опасност од одрона

Посебан сегмент Флинових ставова односи се на важност националног суверенитета и право народа да самостално уређују своје политичке системе, уз инсистирање на заштити вјерских и идентитетских права.

Његова критика не зауставља се на Дејтону, већ се шири и на улогу НАТО-а и европске безбједности у цјелини. Он НАТО описује као савез који је изгубио искључиво одбрамбени карактер и прерастао у политички инструмент, док Европу види као континент који се прекомјерно ослања на амерички безбједносни кишобран.

Подјеле

Посебно критикује политику проширења НАТО-а, за коју тврди да је продубила постојеће подјеле умјесто да допринесе трајној стабилности. У том оквиру Балкан се у његовим порукама појављује као геополитички тампон-простор, подручје у којем се преплићу и сударају амерички, европски и други глобални интереси, без јасно дефинисане дугорочне стратегије.

Стручњак за међународне односе доктор Синиша Пепић сматра да су најновији Флинови коментари и ставови важни, али не зато што бивши амерички званичник открива нешто што Република Српска већ дуже вријеме износи, већ што он јасно артикулише логику шире ревизије глобалног поретка и безбједности.

"Дејтонски споразум је један од кључних успјеха америчке спољне политике, зауставио је рат у БиХ и поставио уставну структуру. Теза о преиспитивању се, сигуран сам, односи на повратак на изворно слово договора и надлежности. Пракса накнадних интервенција и такозваних надоградњи које су се продавале као стабилизација, а у стварности су претварале кризу у трајно стање, је очигледно препозната као суштински проблем за функционисање БиХ као заједнице два ентитета", истакао је за "Глас" Пепић.

Наводи и да ако бошњачка страна у БиХ не жели повратак на изворни Дејтон, сасвим је логично да Република Српска онда искористи право на самоопредјељење. Истиче и да то не види као пријетњу или звецкање оружјем, већ као нову реалност усклађену са глобалним политичким околностима и интересима.

На сву ову проблематику крајем прошле године указано је и од стране двије утицајне конзервативне америчке фондације - Херитиџ и Института за политику "Америка фирст". Челни људи ова два "труста мозгова" отворено критикују међународни оквир у БиХ - посебно рад ОХР-а и Дејтонски мировни споразум. Њихови приједлози своде се на укидање канцеларије високог представника и смањење централизације БиХ.

Градови и општине

Прекид у снабдијевању електричном енергијом за ове потрошаче

Један од кључних гласова у Херитиџ фондацији Џејмс Карафано описује Дејтонски споразум као "неуспјели експеримент", који је, иако је зауставио рат, створио дисфункционалну државу без стварног суверенитета. Према његовом мишљењу Дејтон је ратно стање замијенио бирократским апсолутизмом, јер високи представник смјењује легално изабране званичнике, поништава законе и намеће идентитет који фаворизује једну етничку групу, Бошњаке, на штету Хрвата и Срба. Карафано сматра да је тридесет година међународне управе резултовало сталним кризама, погоршањем етничких односа и економском стагнацијом. Он предлаже укидање ОХР-а, повратак пуног суверенитета ентитетима и конститутивним народима те замјену улоге високог представника америчким "гарантом мира" путем билатералних споразума.

Шта је говорио Ландау

Сличне ставове дијели и Институт за политику "Америка фирст" и његови челни људи - бивши Трампови савјетници Брук Ролинс и Лари Кудлов, који сматрају да је Дејтонски споразум исцрпљен и нестабилан те да је дошло вријеме за нови договор на Балкану - с већом аутономијом ентитета, посебно Републике Српске и хрватских кантона те реформом изборног система, нарочито Дома народа ФБиХ, по узору на амерички Сенат. Они критикују централизацију власти у Сарајеву, коју виде као покушај Бошњака да успоставе унитарну државу.

Слична мишљења у неколико наврата изнио је и Кристофер Ландау, замјеник државног секретара САД, који се залаже за дијалог свих страна и поштовање постојеће етничке структуре, истичући да БиХ није моноетничка држава те да је једини одрживи пут поштовање њене јединствене структуре и аутономије конститутивних народа. Ландау је у више наврата нагласио потребу прагматизма, а не идеализма, поручујући да ће САД помагати само онима који су спремни на реална рјешења.

Приједлог Гренела и Кушнера

АФПИ и Херитиџ фондација често помињу Абрахамске споразуме на Блиском истоку као модел за БиХ, што подразумијева економске споразуме, нормализацију односа и заобилажење статусних питања. Иако Трампова администрација још није званично објавила план за Балкан, кључне личности из његовог круга, укључујући Ричарда Гренела и Џареда Кушнера, отворено промовишу брзо рјешење за БиХ по узору на дипломатију из првог Трамповог мандата. Циљ није институционална реформа, нити међународно туторство, већ стабилност кроз економски развој, инвестиције и нормализацију односа између ентитета уз америчко посредовање.