Нуклеарне пробе пробудиле расједе испод Северне Кореје – потреси не престају ни осам година касније

Када снажним експлозивом ударите у Земљину кору, планета не остаје увијек нијема. У тунелима ископаним испод планине Мантап у Сјеверној Кореји, Пјонгјанг је извео шест нуклеарних проба између 2006. и 2017. године. Сада су геолози открили доказе да су ови тестови реактивирали претходно мирне расједе, покренувши стотине потреса који настављају да мијењају сеизмичку слику региона.

„Најзанимљивији резултат није само то што су земљотреси услиједили након подземних нуклеарних проба, већ начин на који се сеизмичност развијала“, објаснио је сеизмолог Кванг Хи Ким са Националног универзитета Пусан у Јужној Кореји за научни портал „Сајенс алерт“ (ScienceAlert).

Сјевернокорејска локација за тестирање Пунгје-ри налази се испод планине Мантап, врха високог 2.205 метара у сјевероисточном дијелу земље. Удаљена локација била је идеална за тестирање растућих нуклеарних капацитета земље. Тунели су бушени хоризонтално у планину, испод стотина метара чврсте стијене, што је помагало у контроли и задржавању радијације.

Посљедњи тест изведен је 3. септембра 2017. године и био је убједљиво највећи. Док је бомба у Хирошими експлодирала енергијом од око 15 килотона, посљедњи тест на локацији Пунгје-ри ослободио је, према процјенама, између 100 и 250 килотона. Ова детонација произвела је сигнал снажан попут земљотреса магнитуде 6,3.

Урушавање шупљина и помјерање тла

За подземну нуклеарну експлозију није потребна постојећа пећина. Детонација испарава и топи околну стијену, стварајући подземну шупљину док шаље снажан ударни талас кроз тло око ње. Како се та шупљина хлади, њен кров може да се уруши под тежином стијена изнад њега.

Чини се да се управо то догодило испод планине Мантап, јер су само 8,5 минута након експлозије инструменти забиљежили сеизмички догађај магнитуде 4,1, који се тумачи као урушавање новоформиране шупљине.

Земљотреси директно узроковани оштећењем од експлозије обично почињу одмах и слабе како се поремећај расипа. Пошто је то био посљедњи тест, урушавање шупљине требало је да означи почетак краја сеизмичких сметњи, али је три седмице касније Земља поново почела снажно да тутњи.

Tanjug/AP

Међународни тим истраживача, предвођен научницима са Националног универзитета Пусан и Технолошког универзитета Ченгду у Кини, анализирао је 17 година сеизмичких записа са станица у Кини и Јужној Кореји, обухватајући период од 2008. до 2025. године. Тим је користио технику прилагођене филтрације, савремену методу која омогућава издвајање изузетно слабих земљотреса које је рутинско праћење пропустило.

Препознато је 1.399 потреса. Планина Мантап до тада није била позната као сеизмички активно подручје. Истраживачи су у историјским записима, у периоду између 23. године прије нове ере и 1903. године, пронашли само један догађај. Међутим, крајем септембра 2017. године планина је почела да подрхтава и од тада потреси практично нису престали.

„И стопа земљотреса и ослобађање сеизмичког момента наставили су да расту све до маја 2025. године, што је крај нашег периода проучавања“, истакао је Ким.

Пријетња за вулкан Паекту и нове тензије

Тим је прецизно пратио 955 земљотреса који су исцртали двије приближно паралелне структуре усмјерене ка сјеверозападу од мјеста тестирања. Једна линија пратила је пројектовани наставак расједа мапираног јужно од локације Пунгје-ри, док друга није одговарала ниједном познатом површинском расједу.

Тај образац указивао је на то да су нуклеарни тестови пореметили већ постојеће слабости у кори. Али то је оставило једну загонетку: како су експлозије, које су окончане 2017. године, могле да утичу на земљотресе и годинама касније?

Непосредни ефекти подземне нуклеарне експлозије релативно су краткотрајни. Експлозија може да разбије околне стијене, промијени напоне у близини и, као што се догодило након посљедњег теста у Пунгје-рију, изазове урушавање новоформиране шупљине.

Међутим, сами ти ефекти нису могли да објасне земљотресе који се јављају десетинама километара далеко и настављају да се интензивирају годинама касније. Умјесто тога, истраживачи вјерују да су за то одговорни кумулативни ефекти поновљених експлозија.

Ким је нагласио да сама планина није била окидач. Умјесто тога, њена топографија пружила је „дуготрајни механички оквир“ који је помогао да се одреди гдје су се ефекти нуклеарних тестова испољили.

Ова открића доносе и нову забринутост због могућег утицаја на оближњи активни вулкан, планину Паекту. Геолози упозоравају да би будући снажнији земљотрес, уколико би се његов расцјеп проширио на сјевер, могао да досегне магматску комору испод вулкана и потенцијално покрене ерупцију.

Да ли би тај процес на крају могао да произведе много снажнији земљотрес није јасно. Дужа од двије структуре налик расједу протеже се око 24 километра. Ако представља један повезани расјед који би пукао цијелом дужином, истраживачи процјењују да би теоретски могао да произведе земљотрес магнитуде око 6,4.

Међутим, то је хипотетички сценарио, а не предвиђање. Нема доказа да је такав земљотрес неизбјежан, а структура би умјесто тога могла да се састоји од више мањих сегмената расједа.

Налази су објављени у часопису „Сајенс“ (Science).