Од империје у којој Сунце никада не залази, до "Лондонског пашалука"

Заиграла мечка и пред вратима Лондона

Наиме, лидери Шкотске, Велса и Сјеверне Ирске састаће се у понедјељак у Кардифу гдје би требало да потпишу заједничку декларацију којом ће тражити право својих народа на референдуме о независности.

Свијет

На помолу распад Велике Британије? Три лидера пред важним састанком

Није ово први пут да нека од чланица заговара или тражи право на независност, али преседан је у томе што је ово први такав заједнички наступ троје лидера који отворено заговарају одвајање од Краљевства.

Tanjug / AP / Kirsty Wigglesworth

На самиту ће учествовати шкотски премијер Џон Свини, велшки премијер Рун ап Иорверт и премијерка Сјеверне Ирске Мишел О’Нил. Значајно је што им се придружиће и предсједница Шин Фејна Мери Лу Мекдоналд, која је уједно и лидер опозиције у ирском парламенту.

Договор би требало да обухвати четири подручја, привреду, енергетику, Европу и међународну сарадњу те самоопредјељење. Све три странке заступају став да би њихове земље у будућности требало да буду дио Европске уније: Шкотска и Велс као нове чланице, а Сјеверна Ирска као дио уједињене Ирске.

Деценијско опадање британске империјалне моћи

Иако ова идеја тек добија неке званичне обрисе, веома је занимљив "тајминг" када се појављује. Овако нешто, тешко да се могло десити док је Лондон био фактор у међународним односима и док су имали какве-такве лидере.

Република Српска

Додик: Трамп не дијели народе - он их охрабрује да вјерују у себе

Од Дејвида Камеруна и "Брегзита" из 2016. године, у Даунинг стриту 10 (10 Downing Street) се измијењало толико премијера да их мало ко и памти. Имена попут Терезе Меј, Ришија Сунака или Лиз Трас, не одишу ауторитетом у својим партијама, камоли у земљама које имају вијековну мржњу према Круни.

Симбол краја британске империјалне доминације

Империји "у којој Сунце никада не залази", како се некада говорило за Велику Британију, није се смрачило само у посљедњој деценији.

Оно што се може сматрати за преломни тренутак, који "објављује" крај доминације, јесте Суецка криза из 1956. године. Британци су тада, подвијеног репа, морали да се повуку из Египта, који је национализовао Канал, те да препусте један од кључних поморских путева.

Имао је од тада Лондон још неколико сукоба, од који је најпознатији овај са Аргентином из 1982. око Фокландских острва.

Након рата Велика Британија је задржала контролу над Фокландским острвима, док их Аргентина и данас сматра својим, што се могло видјети на тек завршеном Свјетском првенству у фудбалу у САД-у, Канади и Мексику.

Улога Трампа и Сједињених Држава

Оно што је значајно за сам пад моћи Британије, јесте почетак доминације Сједињених Америчких Држава. Управо су САД биле на супротној страни у Суецкој кризи, и од тог догађаја, Британија постаје "помоћник" Вашингтона на свјетској сцени. Дјеловало је то партнерство стабилно до доласка Доналда Трампа на чело Америке. Човјек који је најавио да ће "исушити мочвару" дубоке државе у којој су дубоко загазили и Вашингтон и Лондон, наишао је на бројне проблеме у свом првом мандату. Ишло се толико далеко против Трампа да су га чак оптужили са "дослух" (сарадњу) са Русима. У то вријеме се у медијима, који нису под контролом скривених центара моћу, спекулисалo се да су британске обавјештајне службе "доставиле" информације о тој наводој сарадњи. Сви наводи су касније одбачени као неосновани, али је послужило да се удари на републиканског предсједника, а потом и кандидата за други мандат.

Након четири године избивања, Трамп се вратио у Бијелу кућу, а чини се да није заборавио закулисне радње Лондона. Његова посјета Великој Британији гдје се састао са краљем Чарлсом, била је пропраћена бројним контроверзама, а како су тада аналитичари писали, Трамп је показао "ко је газда".

Tanjug/AP/Temilade Adelaja

Свакако је занимљиво да се прича о Фокландским острвима распламсала управо на фудбалским теренима у САД-у што може бити јасна порука Лондону. Уз то треба имати на уму да је предсједник Аргентине, Хавијер Милеи једна од свјетских лидера који је најближи Трампу. Занимљиво ће бити и око Канаде, која је дио Комонвелта, чији је краљ, бар формално, Чарлс III. Неке њене покрајине траже независност, а чак се помиње и припајање САД-у.

И прича око Ирске, Шкотске и Велса није остала без коментара америчког предсједника који је рекао да би волио да види уједињену Ирску.

Свијет

Трамп подигао огромну буру: Ирска ће бити уједињена

"То ће се на крају догодити. Мислим да би то била фантастична ствар. Наравно, Уједињено Краљевство ће имати шта рећи о томе... али мислим да би то била сјајна ствар", рекао је Трамп. О Шкотској је рекао да ће се тек изјаснити.

"Велика" Британија ипак само Британија

Како једном приликом рече Сергеј Лавров, министар спољних послова Русије, Британија не би у свом називу требала да има "ВЕЛИКА". То, како је рекао Лавров, одражава прошлост, а не стварну моћ и стање те државе.

И ту је управо суштина. Лондон и даље себе перципира као свјетску суперсилу. Центар моћи који може да командује и западу и истоку, али реалност на терену је много другачија. Тачно је, Британија и даље има неки утицај преко мреже својих "агената" који су на неки начин повезани са Лондоном. Овдје се не мисли на "агенте Ијана Флеминга", већ о агентима интереса, који и даље интересе "Круне" сматрају за своје или изнад националних држава из који долазе.

Tanjug / AP / Aaron Chown

Од империје која је на свим врхунцу 1920. контролисала око 35 милиона квадратних километара (више него дупло од данашње Русије), Велика Британија се данас простире на око 244.000 километара квадратних.

Војна моћ Британије свакако није нешто што изазива страх код њених противника. Тачно, посједују нуклеарно оружје, које се налази, већином на подморницама, које су опремљене балистичким ракетама "Trident", али то није гарант никаквих војних успјеха. Сасвим ирационално је очекивати да би то оружје могло бити искоришћено осим у случају неког армагедона.

Према неким процјенама, Британија има око 150.000 војника, али тај број константно варира од извора до извора.

Притисак на Лондон

Да ли ће доћи до одвајања Сјеверне Ирске, Велса и Шкотске тешко је рећи, али је свакако нешто што ће уздрмати Лондон и довести у питање њихов однос према другим државама.

Шкотски парламент тренутно нема једнострано право да распише правно важећи референдум о независности.

Британски Врховни суд је 2022. одлучио да питање независности спада у надлежност парламента у Вестминстеру, а не само шкотског парламента. Зато би за законит референдум био потребан пристанак Лондона.

Шкотска је већ имала референдум 2014. године, али је он одржан уз сагласност Вестминстера.

И Велс нема јасно самостално овлашћење да распише правно обавезујући референдум о независности.

Међутим, ситуација је политички нешто другачија. Велшка влада је заузела став да би, ако странка добије јасан изборни мандат за референдум и ако тај мандат потврди велшки парламент, Вестминстер требало да предузме неопходне кораке како би референдум био омогућен.

Са Сјеверном Ирском је ситуација потпуно другачија, због Споразума на Велики петак.

Она има посебан механизам, референдум о уставном статусу, познат као "border poll".

Ако британски министар за Сјеверну Ирску сматра да је вјероватно да би већина становника гласала за уједињење са Републиком Ирском, он има обавезу да распише референдум.

Дакле, ни Шкотска ни Велс немају аутоматско право да самостално распишу референдум о изласку из Велике Британије.

Управо зато заједничка декларација у Кардифу прије свега представља политички притисак на Вестминстер, али и знак да су се три покрета за независност први пут одлучила координисати на највишем нивоу.