Шта се дешава у Ирану? Реалност или уплитање странаца

Шта се може прочитати у тексту:

• Да ли је слом валуте инфлаторна криза?
• Какву улогу има базар?
• Колико криза погађа грађане?
• Може ли режим зауставити протесте?
• Народни гнијев или шаховска партија великих сила?
  

Хиљаде људи протествовале су у Ирану протеклих дана због драматичне девалвације националне валуте, у оквиру економске кризе која је захватила земљу.

Оно што је у недјељу почело као штрајк трговаца и базарских занатлија прерасло је у излив политичког бијеса, при чему су се могли чути и повици „Смрт диктатору!“. Спонтани протести већ су се проширили из Техерана и на друге градове, попут Исфахана и Машхада.

Свијет

Већ данима се не смирују протести у Ирану: Демонстранти покушали да упадну у владину зграду

Да ли је слом валуте инфлаторна криза?

Један амерички долар тренутно вриједи 1,45 милиона иранских ријала. Прије годину дана курс је износио 820.000 ријала, што значи да мјесечне плате просјечног Иранца запосленог на пуно радно вријеме данас вриједе тек нешто више од 100 долара (85 евра).

Основне животне намирнице лако могу прогутати цијелу мјесечну зараду. У земљи која у великој мјери зависи од увоза, инфлаторни шок оваквих размјера имао је тренутне и дестабилизујуће друштвене посљедице.

Гису Нија, advokat за људска права и стручњак за Иран из истраживачког центра Атлантски савјет (Atlantic Council), економски слом види као окидач протеста, али не и као њихов суштински узрок. „Као и код протеста од децембра 2017. године, често постоји економски окидач“, рекла је она за Дојче веле (Deutsche Welle – DW). „Али ако слушамо пароле и сагледамо обим протеста, ријеч је о дубоком незадовољству иранским режимом и жељи да тај режим нестане.“

Чини се да многи Иранци више не доживљавају економски колапс земље као кризу која се може исправити, већ као системски неуспјех режима остарјелог револуционарног лидера ајатолаха Алија Хамнеија.

Нија је истакла радикалну природу парола и њихов континуитет. „Чујемо слогане попут ‘Зан, зендеги, азади’ — Жена, живот, слобода, што је референца на протесте из 2022. године. Такође чујемо и ‘Смрт диктатору’. Режим мора да оде“, рекла је она.

Ранији протести постављали су захтјеве за реформе упућене руководству, али су они сада углавном нестали. На мети је сам систем, а покрет уједињује различите генерације и њихове политичке ставове.

Какву улогу има базар?

Чињеница да су ови протести започели на базару представља историјски преокрет. Деценијама је базар био економска жила куцавица система и ослонац његове политичке стабилности. Тржиште се сматра политичким системом раног упозоравања и потенцијалним појачивачем протеста. Штрајк трговаца на Великом базару у Техерану одиграо је кључну улогу у Исламској револуцији 1979. године, којом је срушена монархија.

Свијет

Трамп се огласио о протестима у Ирану: Вашингтон спреман за акцију

Штрајкови на базару погодили су не само снабдијевање храном, већ и конзервативну кичму Исламске Републике. Нија је базар описала као „крвоток централних иранских тржишта. Власници радњи и други окупили су се у знак протеста јер тренутна економска ситуација више није одржива“.

Ирански предсједник Масуд Пезешкијан има врло ограничен политички простор за уступке демонстрантима. У тренутку неуобичајене отворености недавно је признао: „Ако се проблеми не ријеше, не можемо владати.“ Неки ово тумаче као практично признање политичког банкрота.

Нацрт буџета владе за 2026. годину предвиђа повећање пореза од 62 одсто, уз инфлацију од 50 одсто, што многи на улицама доживљавају као отворену пљачку. Реакције јавности указују на то да Иранци више не праве разлику између „реформиста“ и „тврдолинијаша“ у политичком врху, већ цијелу политичку класу виде као лишену кредибилитета.

Колико криза погађа грађане?

Економска криза прерасла је у кризу иранског друштва и инфраструктуре. Штедња је обезвријеђена, а храна и лијекови су тешко доступни и једва приуштиви. Прекиди у снабдијевању водом и електричном енергијом постали су све чешћи. Погођени нису само најсиромашнији слојеви, већ и широки дијелови урбане средње класе.

Свијет

Иран: Одговор на било какву агресију биће суров

„Реалност је да људи не могу да приуште храну. Много тога више не могу да плате“, рекла је Нија. Снабдијевање водом у многим градовима сада се редовно прекида, што може олакшати политичку мобилизацију. Када човјек више нема шта да изгуби, већа је вјероватноћа да ће бити спреман да се супротстави државном насиљу.

Деценијама је Исламска Република улагала милијарде у своју „осу отпора“, с циљем обезбјеђивања лојалности милиција у Либану, Јемену и Гази. Протести у Ирану сада се отворено противе тој политици регионалне интервенције, рушећи један идеолошки табу. „Оно што чујемо јесте одбацивање спољне политике Исламске Републике Иран“, рекла је Нија.

Национализација протеста показује да се лојалност више не доживљава као вјерска или транснационална, већ као везана за иранску државу и друштво. Сваки долар послат Хезболаху или Хамасу неки сада виде као крађу од иранског народа.

Може ли режим зауставити протесте?

Иако политичко руководство у Техерану шаље сигнале усмјерене на смиривање јавности, безбједносне снаге су почеле насилно да гуше протесте. У поређењу с претходним таласима незадовољства, режим настоји да овај покрет угуши у раној фази, користећи насиље и застрашивање, што указује на велику нервозу.

„Видимо снимке на интернету који показују како безбједносне снаге користе сузавац“, рекла је Нија. „Такође видимо да се на мирне демонстранте пуца.“

За ирански режим ово је осјетљив баланс. Што се држава раније окрене насиљу, то јасније показује сопствену слабост. Међутим, уобичајена репресија више не дјелује као ефикасно средство одвраћања: за многе демонстранте она је само потврда да режим нема политичка рјешења.

У прошлости је ирански режим рефлексно објашњавао таласе протеста наводним мијешањем страних обавјештајних служби. Те оптужбе најчешће су биле усмјерене на Сједињене Америчке Државе и Израел.

Након што је израелска обавјештајна служба Мосад јавно позвала на подршку најновијим протестима, ирански медији и безбједносне службе поново су ширили наратив о „вођеној дестабилизацији“. Ипак, ни брзина ни друштвена ширина мобилизације не могу се реално контролисати споља.

За многе Иранце, позивање на „стране завјере“ не потврђује снагу њихових лидера, већ њихово одбијање да се суоче са стварношћу.

Народни гнијев или шаховска партија великих сила?

Док улице Техерана и других иранских градова горе под притиском најмасовнијих протеста у посљедњих неколико година, званична слика о искључиво економском бунту полако блиједи пред комплекснијом геополитичком слагалицом. Пад иранског ријала на историјски минимум и празни рафови у продавницама јесу били иницијална каписла, али бруталност и координација немира сугеришу да се у позадини одвија стратешки обрачун који превазилази границе Исламске Републике. Питање које се поставља у дипломатским круговима није само када ће се протести завршити, већ ко је из сијенке повукао потезе који су довели до тренутног усијања.

Сједињене Америчке Државе, под новом-старом администрацијом Доналда Трампа, не крију да је циљ "максимални притисак 2.0". Стратегија је јасна: умјесто директне војне интервенције, користи се економско оружје које народ тјера на ивицу егзистенције, чиме се ствара атмосфера у којој је унутрашња имплозија режима готово неизбјежна. За Вашингтон, слабљење Ирана значи уклањање кључног противника на Блиском истоку и пресијецање војних веза које Техеран одржава са Москвом, што је у тренутној глобалној подели карата приоритет број један.

Са друге стране, Израел у овим превирањима види историјску прилику да трајно неутралише своју "егзистенцијалну пријетњу". Након војних операција у 2025. години, израелска обавјештајна заједница се, према тврдњама аналитичара, фокусирала на сајбер-ратовање и логистичку подршку опозиционим групама. Уклањањем фокуса Техерана са спољне политике и нуклеарног програма на унутрашњу безбједност, Израел добија драгоцјено вријеме и простор за преобликовање регионалне безбједносне архитектуре без страха од иранских проксија попут Хезболаха.

Регионални ривали, прије свега Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати, посматрају ситуацију са опрезним оптимизмом. Иако званични Ријад инсистира на стабилности, њихова медијска машинерија интензивно преноси слике хаоса, шаљући поруку да шиитски теократски модел нема будућност. Слабљење Ирана директно значи јачање саудијске доминације на тржишту нафте и учвршћивање њихове улоге као лидера исламског света, што је деценијски циљ краљевске породице Сауд.

С друге стране, за Русију и Кину, дестабилизација Ирана представља директан ударац на њихове стратешке интересе. Русији је Иран неопходан војни савезник, док Кина кроз Иран осигурава несметан проток енергената ван доларског система. Губитак стабилног партнера у Техерану значио би за Москву губитак кључне подршке на фронту, а за Пекинг озбиљан поремећај у пројекту "Појас и пут", због чега ове две силе покушавају да дипломатским путем и економском подршком одрже иранске власти на површини.

У коначници, истина о иранском пролећу 2026. вјероватно лежи на средини између оправданог очаја народа и хладне калкулације страних обавјештајних служби. Док демонстранти гину за слободу и хлеб, њихова борба постаје погонско гориво за остваривање интереса оних који су у стању да преко друштвених мрежа, сателитског интернета и валутних спекулација усмеравају гнев масе. Иран је данас позорница на којој се не бори само за будућност једне нације, већ за нови поредак у којем је народни бунт постао најефикасније оружје модерне дипломатије.