Свијет ће добити нову државу?

Ријеч је о аутономној регији са око 370.000 становника, коју чине главно острво Бугенвил, острво Бука и низ мањих острва. Иако је референдум одржан прије готово седам година, његов резултат није био правно обавезујући, па коначну одлуку о политичком статусу регије мора да донесе парламент Папуе Нове Гвинеје.

Премијер Папуе Нове Гвинеје Џејмс Марапе оцијенио је актуелни тренутак једним од најважнијих у историји државе и позвао посланике да одлуци приступе одговорно и у складу са уставном процедуром. Резултат референдума званично је требало да буде представљен парламенту 27. августа, док датум коначног гласања још није одређен.

Готово једногласно за отцјепљење

На референдуму одржаном крајем 2019. године бирачи су могли да бирају између веће аутономије унутар Папуе Нове Гвинеје и пуне независности. За отцјепљење је гласало 97,7 одсто бирача, што је Бугенвилу дало изузетно снажан политички мандат за наставак процеса.

Ипак, уставни оквир Папуе Нове Гвинеје предвиђа да национални парламент доноси коначну одлуку о исходу референдума. Управо због тога су након гласања услиједиле године преговора између националне владе у Порт Морсбију и Аутономне владе Бугенвила.

Двије стране су почетком августа постигле нови договор којим су усвојени заједнички извјештај о консултацијама и оквир за наставак процеса, а резултат референдума коначно је упућен парламенту.

Руководство Бугенвила као циљ наводи завршетак прелазног периода и остваривање пуне суверености до 2030. године, али је за такав сценарио још потребно постићи договор са Папуом Новом Гвинејом.

Рудник који је помогао да избије рат

Захтјев за независношћу Бугенвила има много дубље коријене од референдума из 2019. године.

Један од кључних разлога вишедеценијског незадовољства био је рудник бакра и злата Пангуна. Локално становништво годинама је сматрало да нема довољно користи од огромних прихода које је рудник доносио Папуи Новој Гвинеји, док је истовремено сносило посљедице загађења и губитка земљишта.

Спор око рудника крајем осамдесетих година прошлог вијека прерастао је у оружану побуну и грађански рат између сепаратиста Бугенвила и снага Папуе Нове Гвинеје, пише Бљесак.

Пангуна је затворена 1989. године, а сукоб који је услиједио трајао је готово деценију. Процјењује се да су рат, блокада и несташица хране и лијекова однијели хиљаде живота.

Свијет

Емиру Исламске државе из БиХ одузето швајцарско држављанство

Мировни процес коначно је довео до потписивања Бугенвилског мировног споразума (Bougainville Peace Agreement) 2001. године. Споразумом су предвиђени широка аутономија, разоружавање и референдум на којем је становништво требало да одлучи жели ли да остане у саставу Папуе Нове Гвинеје или да крене ка независности. Управо је тај споразум темељ данашњег парламентарног процеса.

Може ли Бугенвил сам да финансира државу

Једно од највећих питања остаје економска одрживост могуће нове државе.

Премијер Марапе раније је упозоравао да Бугенвил мора бити способан да финансира значајан дио сопственог буџета уколико жели да независност буде дугорочно одржива. Бугенвил и даље у великој мјери зависи од финансирања централне владе Папуе Нове Гвинеје.

Због тога се посљедњих година поново расправља о могућем отварању Пангуне. Парадокс је у томе што би рудник, који је био један од главних узрока крвавог сукоба, сада могао да постане један од кључних извора прихода будуће независне државе.

Договор националне и аутономне владе из августа предвиђа и пренос већег дијела прихода остварених на Бугенвилу од рударства, рибарства, шумарства, земљишта и других пореза на аутономну владу до краја 2026. године.

Нова држава још није извјесна

Почетак парламентарне расправе зато представља историјски тренутак, али не и коначну одлуку о отцјепљењу.

Парламент Папуе Нове Гвинеје тек треба да одлучи хоће ли потврдити политички избор изражен на референдуму. Чак и у случају позитивне одлуке, услиједили би преговори о преносу овлашћења, државној имовини, финансијама, држављанству, границама, одбрани и међународном признању.

Ако процес заврши пуном независношћу, Бугенвил би постао једна од најмлађих држава свијета и прва нова међународно призната држава након Јужног Судана, који је независност стекао 2011. године.