"Темпирана бомба": Ако падну ова постројења, милиони ће се суочити са хаосом

Шест држава чланица Савјета за сарадњу у Заливу (GCC) – Саудијска Арабија, Уједињени Арапски Емирати (УАЕ), Кувајт, Бахреин, Катар и Оман – у огромној мјери зависе од постројења за десалинизацију како би задовољиле своје потребе за водом. Ова постројења, која претварају морску воду у питку, обезбјеђују већину воде за пиће за популације које су нагло порасле усљед нафтног просперитета.

Ипак, како се сукоб са Ираном заоштрава, ова инфраструктура се показује као очигледна стратешка рањивост, потенцијално чак важнија од нафтних и гасних поља, рафинерија и извозних терминала у региону.

Способност Ирана да нападне постројења за десалинизацију у државама GCC-а – било ракетама, дроновима, нападима брзих чамаца или сајбер-нападима – представља егзистенцијалну пријетњу за ових шест арапских држава. За разлику од њих, Иран већину воде добија из ријека, резервоара и подземних извора, док десалинизација чини само око два одсто његових залиха.

Док би Техеран могао да поднесе поремећаје у ограниченим капацитетима десалинизације, државе GCC-а би се могле суочити са брзим друштвеним колапсом без својих постројења. Недавни инциденти, укључујући наводне нападе на постројења у Бахреину и на иранском острву Кешм, наглашавају како би вода, а не нафта, могла постати пресудно бојно поље у сваком дуготрајном сукобу у Заливу.

Зависност од десалинизације

Зависност GCC-а од десалинизације је дубока и одражава географију и развојну путању сваке земље:

- Саудијска Арабија: Регионална сила добија око 70% своје пијаће воде из десалинизованих извора, док је у појединим градовима тај проценат ближи 90%.

- УАЕ: Укључујући гламурозне метрополе Дубаи и Абу Даби, ослањају се на десалинизацију за око 42% потреба.

- Кувајт: Окружен пустињом и без значајних природних извора слатке воде, 90% воде добија из ових постројења.

- Бахреин: Најмања чланица ГЦЦ-а, зависи од десалинизације у мјери од око 60%, мада неке процјене за урбана подручја иду и до 95%.

- Катар: Домаћин огромних операција са течним природним гасом, црпи између 75 и 90% воде из ових извора – што је у пракси скоро потпуна зависност.

- Оман: Због свог неприступачног терена, око 86% воде добија десалинизацијом.

Заједно, чланице ГЦЦ-а производе 40% свјетске десалинизоване воде, управљајући са преко 400 постројења која слани Персијски залив претварају у извор живота.

Ова рањивост је резултат деценија брзе урбанизације и индустријског раста, подстакнутих богатством од угљоводоника, али ограничених природним условима. Резерве подземних вода, које су некада биле заштитни слој, исцрпљују се алармантном брзином због прекомјерне експлоатације и климатских промјена.

Десалинизација је попунила празнину, али уз високу цијену: постројења су енергетски изузетно захтјевна и нераскидиво повезана са сектором нафте и гаса. У Заливу су многа постројења смештена уз електране, користећи пару из сагоревања фосилних горива у двострукој намјени. Само Саудијска Арабија дневно троши око 300.000 барела нафте како би покретала своје капацитете за десалинизацију.

Технологије попут вишестепене флеш дестилације и реверзне осмозе доминирају, при чему се прва ослања на топлотну енергију из гасних електрана. Ова међузависност значи да поремећаји у енергетској инфраструктури – која је већ била мета регионалних сукоба – могу довести до несташице воде. У суштини, економско чудо Залива почива на крхком ланцу: нафта финансира постројења, гас их покреће, а произведена вода одржава радну снагу која експлоатише оба ресурса.

Темпирана бомба: Резерве и логистика

Саудијска Арабија најбоље илуструје размјере проблема. Као највећи произвођач десалинизоване воде на свијету, производи око 11,5 милиона кубних метара дневно, односно више од четири милијарде кубних метара годишње. Ипак, без тог капацитета, отпорност земље је изузетно слаба.

Резерве и цјевоводи нуде врло ограничену заштиту; америчка дипломатска процјена из 2008. упозорила је да би Ријад, са милионима становника, морао бити евакуисан у року од недјељу дана ако би постројење у Џубаилу, које снабдијева највећи дио главног града, било онеспособљено. Шире процене указују да би цела земља могла издржати само између седам и 14 дана са постојећим залихама прије него што би настао хаос. Да би надомјестила изгубљену производњу, Саудијска Арабија би морала да увози огромне количине воде: око 11,5 милиона кубних метара дневно, односно четири милијарде кубних метара годишње.

Обезбјеђивање таквих количина танкерима или хитним цјевоводима из незахваћених савезника оптеретило би глобалну логистику, уз трошкове који би се мјерили милијардама и уз ризик од хуманитарних криза.

Историја као упозорење

Стратешка предност Ирана лежи у разноврснијим изворима воде. Иако се и сам суочава са несташицама због суша и лошег управљања, Техеран се у великој мјери ослања на површинске и подземне воде, док десалинизација има маргиналну улогу. То му омогућава да релативно некажњено циља постројења GCC-а, знајући да би евентуалне одмазде имале ограничен ефекат, док би дуготрајни прекиди у снабдијевању водом могли испразнити градове и дестабилизовати режиме у Заливу.

У току су покушаји ублажавања: државе GCC-а настоје да диверзификују изворе воде путем соларних постројења и рециклаже отпадних вода, као и да улажу у стратешке резервоаре. Национална стратегија Саудијске Арабије за воду има за циљ повећање поновне употребе отпадних вода и смањење потрошње по глави становника. Ипак, ови напори су још увијек недовољни и не могу значајно смањити рањивост у тренутном рату.

Вода је и раније коришћена као оружје. Након инвазије Ирака на Кувајт 1990. године, Ирак је испустио кувајтску нафту у Залив, стварајући највећу нафтну мрљу у историји – више од десет пута већу од хаварије Ексон Валдез. Циљ је био да се зачепе и онеспособе саудијска постројења за десалинизацију.

Само брза интервенција саудијских еколошких служби и америчке Обалске страже спријечила је катастрофу. Док ракете лете, лидери Залива морају се поново суочити са суровом реалношћу: у овом сушном ратишту, оскудица воде може се показати као опаснија од обиља нафте, пише Мондо.