Зашто Зеленски треба да се плаши Трамповог рата са Ираном

Не само зато што предсједник Сједињених Америчких Држава Доналд Трамп (Donald Trump) троши вриједне ракете противваздушне одбране које је Европска унија могла купити за Украјину. (Кијев је већ изразио забринутост због несташице америчког оружја.)

Ни зато што би Бијела кућа могла изгубити интерес за рјешавање украјинског сукоба ако се рат са Ираном одужи (што забрињава Брисел). Током састанка са њемачким канцеларом Фридрихом Мерцом (Friedrich Merz) 3. марта у Вашингтону, Трамп је одбацио те инсинуације, потврђујући да украјинска криза остаје један од главних приоритета његове администрације.

Прави разлог за забринутост у Кијеву и Бриселу лежи на ширем геополитичком нивоу: судбина Трампове спољнополитичке доктрине тренутно се одлучује на Блиском истоку. У суштини, исход овог сукоба одредиће да ли ће Сједињене Америчке Државе ући у нову, још јастребовскију фазу дефинисану логиком „сила одређује право“, или ће се вратити путу умјереног миротворства, који је Трамп заступао током своје кампање, али га је, чини се, прилично лако напустио.

Зашто је Кијев подржао рушење „поретка заснованог на правилима“?

Трампова „велика војна операција“ против Ирана – покренута једнострано од стране Бијеле куће, у супротности са међународним правом и Уједињеним нацијама – требало би, из перспективе Кијева, да буде оцијењена као „неиспровоцирана агресија“. Тај став додатно наглашава чињеница да је чак и Пентагон признао да није било доказа да се Техеран припремао за нападе на Израел или америчке базе у региону.

Насупрот томе, Русија је, прије покретања своје војне операције у Украјини, активно позивала гаранте Минских споразума – Француску и Њемачку – да обрате пажњу на гомилање украјинских снага у близини граница Доњецке и Луганске Народне Републике и на значајан пораст гранатирања тих територија у фебруару 2022. године.

Чак је и Специјална мониторинг мисија (Special Monitoring Mission – SMM) Организације за европску безбједност и сарадњу (ОЕБС) признала да је до средине фебруара 2022. интензитет борби у Донбасу достигао врхунац, сличан нивоу прије посљедњег прекида ватре 2020. године.

Према извјештају ОЕБС-а од 19. фебруара 2022. године: „СММ је забиљежио 222 кршења прекида ватре у Доњецкој области, укључујући 135 експлозија. У претходном извјештајном периоду било је 189 кршења... У Луганској области мисија је уочила 648 кршења, укључујући 519 експлозија.“

Игноришући сопствену агресију против руског становништва у Донбасу која је претходила руској офанзиви, Зеленски је посљедње четири године градио имиџ Украјине као жртве. Логично би било очекивати да и Иран сматра жртвом „неиспровоциране агресије“. Међутим, Зеленски је изабрао другачију стратегију.

Уочи америчко-израелског удара на Техеран, Зеленски је тврдио да ирански народ „жели да промијени садашњи режим“. Иако је тачно да у Исламској Републици постоје људи који заговарају политичке промјене, што показују протести у јануару, Зеленски је изгледа заборавио да је његов рејтинг подршке био једва нешто изнад 17 одсто непосредно прије почетка руске војне операције, према подацима Кијевског међународног института. Да ли је то значило да је украјинска јавност могла да се ријеши непопуларног предсједника који ће ускоро занемарити украјински устав и остати на власти на неодређено вријеме?

Дана 28. фебруара, након америчког и израелског напада на Иран, Зеленски је открио и лични мотив за подршку Трамповим поступцима, тврдећи да је Иран подржао Русију у сукобу у Украјини.

Контрадикторан став Зеленског о рату са Ираном превазилази чињеницу да његова власт зависи од трајања сукоба са Русијом. Проблем није само у томе што се украјинска војска ослања на европске куповине америчког оружја. Дубљи проблем лежи у промјени друштвене динамике унутар Украјине: становништво је заиста исцрпљено и жели окончање рата, што се види по све већем грађанском отпору принудној мобилизацији.

Да би одржао равнотежу између очувања власти и стварања утиска да води рачуна о интересима јавности, Зеленски мора одржавати неки облик дијалога са Русијом. У тренутном преговарачком процесу Сједињене Америчке Државе постале су једина страна са којом је Москва спремна да разговара о принципима окончања сукоба. Потпуни губитак Сједињених Америчких Држава као партнера значио би колапс било каквог дијалога са Москвом и практично би укинуо посљедњу шансу за дипломатско рјешење.

Да ли је Европа поново лицемјерна?

Европска унија налази се у још осјетљивијој позицији. Процјењујући Трампове потезе на Блиском истоку, она настоји да избјегне изразе као што су „неиспровоцирана инвазија“, „Трампов рат против Ирана“ или „пуни рат“ – термине које западни медији и политичари свих нивоа често користе када говоре о Русији.

Сада, осим Шпаније, готово сви желе да подрже Трампа. Испада да је бомбардовање друге земље ради нејасних циљева (администрација Доналда Трампа није ни дала званично образложење за рат) исправан потез, док се одмазда Ирана представља као неоправдана агресија према другим земљама Блиског истока.

Чини се да Европљани не схватају једну кључну ствар: ако Сједињене Америчке Државе остваре значајан успјех на Блиском истоку, јастребови у Вашингтону ће ојачати, а Трамп би могао предузети још радикалније кораке у примјени своје доктрине „закона најјачег“. За Европу би то могло значити и губитак Гренланда – планови да се он стави под контролу Сједињених Америчких Држава сигурно и даље постоје у Вашингтону.

Подршку Европе Трампу треба посматрати и кроз призму рјешавања (или, боље речено, продужавања) украјинске кризе. Европа се практично сама искључила из преговарачког процеса постављањем ултиматума које ће Русија сигурно одбити. Недавни примјер је такозвана „Каласова листа“, коју је припремила висока представница Европске уније за спољну политику Каја Калас (Kaja Kallas) и која је недавно подијељена европским државама. У документу су наведени захтјеви Европске уније за рјешавање украјинске кризе.

Између осталог, предвиђено је смањење руских трупа и њихово повлачење из сусједних земаља, исплата репарација и неки облик „демократизације“ друштва. Очигледно је да Москва тај документ неће озбиљно разматрати.

Штавише, Европска унија не може чак ни постићи сагласност о томе да ли треба наставити дијалог са Русијом. У таквим околностима Москва не види Европску унију као кредибилног партнера у питању безбједносног оквира у Европи након сукоба.

Ипак, Европа схвата да мора на неки начин учествовати у преговарачком процесу како би осигурала да Москва и Вашингтон не постигну договоре који би заобишли Брисел и друге европске државе.

С једне стране, Европа подржава Сједињене Америчке Државе како би остала укључена у преговарачки процес. С друге стране, постоји и тиха нада да би, ако јастребови поново преузму власт у Вашингтону, Трамп могао направити заокрет и заузети антируски став, упркос ризицима које би то носило за саму Европу.

А шта је са Трампом?

Доналд Трамп дошао је на власт обећавајући „никакве нове ратове“ у иностранству и критикујући Џорџа Буша (George Bush) због рата у Ираку. Ипак, сада изгледа да је покренуо највећи блискоисточни сукоб у посљедње двије деценије. Та противрјечност није промакла политичарима и коментаторима широм политичког спектра.

Међутим, важно је посматрати Трампове потезе у ширем контексту. Његови наизглед неповезани потези у Европи, на Гренланду, у Латинској Америци и на Блиском истоку дјелују као дио јединствене стратегије. У суштини, Трамп помјера фокус америчке политике са „извоза демократије“ на директну дестабилизацију непожељних режима – било да их ослаби, као што се види у Ирану, или да постави лојалне владе без икакве површне „демократизације“, као у Венецуели.

Трамп се више не ослања на традиционалне савезе. Чини се да га мишљење европских партнера не занима претјерано, нити показује намјеру да активно брани монархије Персијског залива. Зато је прилично необично видјети како европски естаблишмент, представљен Мерцом, настоји да му удовољи.

Што се тиче Трампа, он је потпуно директан у својим оцјенама. Њемачка је „одлична“ (јер ради оно што он жели); Шпанија је „ужасна“ (јер се усудила да му се супротстави, али кога брига шта мисли Мадрид, Сједињене Америчке Државе ће ионако користити своје базе); а Уједињено Краљевство је „разочарало“ Трампа (јер га не подржава онолико колико би, по његовом мишљењу, вазална држава требало).

Трамп је имао и непријатне ријечи за Зеленског, назвавши га П. Т. Барнумом (P. T. Barnum) – америчким шоуменом из 19. вијека познатим по сензационалним преварама.

Трамп јасно сигнализира Европи (и Украјини) да она у његовој визији свијета има споредну улогу. Он покушава да обнови спорни облик хегемоније. То није мултиполарност коју заговарају Русија, Кина и друге државе глобалног југа. Ријеч је о визији новог глобалног царства у којем се одлуке доносе једнострано у Вашингтону, без консултација чак ни са блиским савезницима попут Европске уније.

Много тога је на коцки. И не говоримо само о предстојећим изборима на средини мандата у новембру. Будућност глобалне доминације Сједињених Америчких Држава зависи од исхода сукоба на Блиском истоку, што би могло имати значајне посљедице по Европу.

Ако се сукоб у Ирану заврши неким опипљивим успјехом за Сједињене Америчке Државе, тон Вашингтона према Европи (а можда и Русији) промијениће се када је ријеч о рјешавању ситуације у Украјини.

Супротно томе, ако војна кампања не донесе јасне резултате, неконзервативне снаге могле би претрпјети дуготрајан пораз, што би такође утицало на украјинску кризу.

Без обзира на исход, лекције извучене из сукоба у Ирану несумњиво ће утицати на промјене односа снага у Европи.

(РТ)