"Живот у Њемачкој више није рај, већ борба за голи опстанак" Ни код њих није "мед и млијеко" како многи мисле

Умјесто обећане сигурности и благостања, многи се суочавају са високим трошковима, притисцима и питањем да ли је вриједило напустити домовину.

Писмо Зорана Т, објављено у рубрици „Мој живот у иностранству“ листа Политика, изазвало је велику пажњу јер доноси отворено виђење нашег човјека о изазовима живота у Њемачкој. У својој исповијести из Минхена, аутор описује пут, сусрете и разговоре са нашим људима, али и сопствене дилеме због којих се многи Срби препознали.

Први сусрет са Минхеном

Била је тмурна нед‌јеља, можда и превише за половину октобра, а ја сам био узбуђен јер сам кренуо за Минхен. Мој брат од стрица Горан, рођен у Дизелдорфу, возио је свог „пасата“, а са нама је био и стриц Миладин. Дочекали су нас послодавац Далибор и Раде, бивши колега који ме повезао са њим. Посао је ишао добро, имао сам времена да упознајем људе, али убрзо сам схватио – наши људи нису исти овд‌је и код куће.

Разлози одласка и дилеме

Разговори са људима открили су ми да многи одлазе не само због економије, већ и због осјећаја страха и несигурности. Људи и су одлазили због д‌јеце – „важно је да њима буде добро“, говорили су, иако су имали стабилне послове и станове у домовини.

Њемачка више није обећана земља

Како године пролазе, све се чешће чује да Њемачка више није земља благостања. Трошкови становања у Минхену постали су готово неподношљиви, послови несигурни, а и у школама се од д‌јеце очекују одговори о глобалној политици, што је изненадило многе родитеље. У разговорима се неизоставно поставља питање повратка – „ускоро“ – та магловита и растегљива временска одредница.