Ово је био најпопуларнији ауто у бившој Југи: Ево колико би данас коштао

Настао је 1971. године на бази Фиата 128, али је врло брзо постао нешто потпуно своје - домаћа верзија слободе на четири точка. Са тада врло модерним концептом петоро врата, Стојадин је ушао у свет као мали градски херој који може да понесе све: породицу, кофере, гајбе и живце. Дуго је био и службени ауто милиције.

Ауто који је био "доступан“

Кад је почетком седамдесетих изашао на тржиште, Стојадин је важио за приступачан аутомобил. Према доступним изворима које је објавио Застава форум, цијена новог Стојадина објављена 1972. године у АВТО Магазину износила је 40.040 динара, односно око 2.084 долара.

Прерачунато на данашње вриједности, узимајући у обзир инфлацију, цијена аутомобила би била око 15.500 долара или око 15.000 евра.

Ако погледамо ретроактивно, није он био јефтин, само смо ми били оптимисти.

Био је испред свог времена… па га је вријеме прегазило

Стојадин је долазио са моторима од 1.1 и 1.3 литра, са 55 и 65 коњских снага. Данас звучи смјешно, али тада је то био сасвим озбиљан градски темпо.

Сцена

Милица Тодоровић прекинула наступ, па насмијала публику: ''Не могу да гледам ово''

Проблем је био што је остао исти предуго. Док су други мењали генерације, он је остајао вјеран себи - можда превише вјеран.

Голф, његов највећи "неизговорени ривал“, већ је увелико улазио у нове генерације, док је Стојадин и даље био ту, познат, поуздан и… помало уморан од живота.

Ауто који се куповао у ратама живота

Крајем осамдесетих, Стојадин је коштао око 38 просјечних плата. Дакле, не купујеш ауто - него улазиш у дугорочни однос.

Данас би нови аутомобил тог ранга, или његов модерни еквивалент, коштао око 11 просјечних плата. Укратко: и даље боли, само мало брже опростиш.

Легенда која не иде у пензију

Застава 101 се производила пуних 37 година, све до 2008. године. Укупно је направљено више од милион примерака, а велики дио завршио је ван земље - што значи да је Стојадин имао и озбиљну „извозни каријеру“.

Данас га више нема на улицама као некад, али је остао у нечему много трајнијем: у причама, у породичним успоменама и у оном осјећају да је ауто некад био много више од превоза од тачке А до тачке Б.

Био је план. Био је статус. Био је „ајде да кренемо на пут па шта буде“.

И можда је баш зато и даље жив - само у другој брзини, преноси Сити магазин.