Да ли Земља има скривени ритам катастрофа: Докази су све убједљивији

Ипак, научници се већ деценијама питају да ли ти наизглед неповезани догађаји слиједе неки скривени ритам који се протеже кроз стотине милиона година, пише Science Alert.

Пулс од 27,5 милиона година

Идеја о дугорочном ритму у геолошкој историји Земље није нова и о њој се расправља још од осамдесетих година прошлог вијека.

Тада су истраживања први пут указала на могућност да се масовна изумирања и други кључни геолошки догађаји понављају у правилним временским размацима. Иако су и касније студије уочавале сличне обрасце, читава идеја остала је контроверзна.

Нова анализа, објављена у часопису Evolving Earth, поново преиспитује те доказе на основу савремених геолошких временских скала и статистичких метода.

Аутори закључују да су докази о геолошком циклусу од приближно 27,5 милиона година све убједљивији. То упућује на могућност да многи од највећих преокрета у историји Земље нису биле изоловане катастрофе, већ дио повезаних, дуготрајних процеса.

Геолог Мајкл Рампиноса Универзитета у Њујорку анализирао је 89 кључних геолошких догађаја током посљедњих 260 милиона година. У свом раду ослонио се на раније објављене податке, које је обрадио користећи ажуриране процјене старости стена и нове статистичке анализе.

Наука и технологија

Огромно откриће: Први пут пронађена атмосфера на планети сличној Земљи

Његов скуп података обухвата масовна изумирања у морима, периоде аноксије (недостатка кисеоника) у океанима, ерупције континенталних базалта, промјене нивоа мора, изумирања копнених кичмењака, промјене у брзини ширења океанског дна и таласе вулканске активности. Сви ти подаци заједно откривају доминантну периодичност од око 27,5 милиона година, уз слабији циклус од приближно 8,9 милиона година.

Потрага за узроцима

Нова анализа не тврди да једна геолошка катастрофа непосредно изазива другу. Умјесто тога, она указује да више Земљиних система периодично реагује на исте основне процесе који трају десетинама милиона година, а који још увијек нису у потпуности разјашњени.

Један од могућих покретача овог ритма могао би да се налази дубоко у унутрашњости планете. Земљин плашт непрестано се креће, иако изузетно споро.

Периодичне промјене у том кретању или појава такозваних плаштних перјаница (узлазних токова врелог материјала из дубине Земље) могле би да утичу на вулканизам, тектонику плоча и друге геолошке процесе. Пошто су ти системи међусобно повезани, поремећаји који настају у дубини могли би временом да се пренесу на површину, океане, климу и биосферу.

Чини се да се најпоузданије одређене старости геолошких догађаја, еколошких криза и масовних изумирања током посљедњих 260 милиона година поклапају са проласком Земље преко средишње галактичке равни отприлике сваких 32 милиона година.

Друга хипотеза усмјерена је на интеракцију између површине и унутрашњости Земље. Дугорочне промјене Земљине орбите утичу на климу и ниво мора, што доводи до прерасподеле огромних маса воде, леда и седимената. Рампино сматра да те промене оптерећења на површини могу суптилно да мењају напоне у Земљиној кори и горњем делу плашта, утичући тако на тектонску и вулканску активност.

Космичке хипотезе

Рампино разматра и могуће утицаје који долазе изван Земље, о чему размишља још од осамдесетих година.

Док Сунчев систем кружи око средишта Млечног пута, он се периодично креће изнад и испод галактичке равни, а вријеме тих пролазака поклапа се са највећим геолошким превирањима на Земљи. Неки истраживачи претпостављају да ти проласци гравитационо ремете путање комета у удаљеном Ортовом облаку, повећавајући вјероватноћу удара великих небеских тијела.

Још спекулативнија идеја јесте да би Земља могла повремено да привлачи честице тамне материје, уколико је она концентрисана у близини галактичке равни. Током милиона година тај процес би могао да ствара додатну унутрашњу топлоту и тако утиче на геолошку активност. За сада, међутим, не постоје непосредни докази који би потврдили било који од ових механизама.

У раду су посебно анализирани и удари великих астероида. Иако нису били дио статистичке анализе 89 геолошких догађаја, изгледа да се вријеме настанка неколико највећих познатих ударних кратера поклапа са предложеним ритмом од 27,5 милиона година. Рампино истиче да ово подударање заслужује даља истраживања, али не тврди да постоји непосредна узрочно-посљедична веза.

Отворена научна расправа

И даље остаје отворено питање да ли овај привидни циклус заиста представља стварну особину Земљине историје. Препознавање периодичних образаца кроз стотине милиона година изузетно је сложен задатак. Геолошки записи су непотпуни, процене старости древних догађаја постају све несигурније што се иде даље у прошлост, а статистичке анализе понекад могу да укажу на привидне циклусе који касније нестану са појавом нових података.

Наука и технологија

Сунце ће једног дана умријети: Веб можда показао шта долази послије

Рампино, ипак, закључује да се предложена периодичност одржала упркос деценијама све прецизнијих мјерења и све већем броју доступних података. Пошто је ова идеја у супротности са дуго прихваћеним тумачењима геолошких записа, вјероватно ће и убудуће бити предмет научних спорова.

Уколико будућа истраживања потврде овај образац, то би значило да највећа геолошка превирања нису само изоловане катастрофе разбацане кроз прошлост. Она би могла бити одраз процеса који се периодично понављају и обликују нашу планету већ стотинама милиона година.

„Иако се ове идеје у геологији још увијек сматрају маргиналним, оне би могле представљати прве кораке ка важном концептуалном пробоју у наукама о Земљи. Тај пробој препознаје глобалну повезаност великих геолошких догађаја, периодичну природу геолошких записа и астрономске везе које би нашу планету могле јасније да смјесте у њен стварни космички оквир“, закључује Рампино.

Резултати истраживања објављени су у научном часопису Evolving Earth.

(спутник србија)