Научници открили да је изгубљена планета у Сунчевом систему била велика као Марс

Можда никада не бисмо сазнали за њено постојање да њени фрагменти нису завршили на Земљи, пише Science Alert .

Прије око 4,56 милијарди година, рани Сунчев систем је личио на хаотичну арену гдје су се стијене и безброј планетарних тијела експлозивно сударали. Нова студија сада нуди додатне доказе да је у том космичком хаосу био присутан и „планетарни ембрион“ величине Мјесеца и Марса.

„Невјероватно је помислити да је свијет ове величине некада постојао“, каже Арон Бел, експериментални петролог са Универзитета Колорадо у Боулдеру и главни аутор студије. „Знамо за њега само зато што се неколико његових дијелова пуком срећом нашло на Земљи.“

Трагови у метеориту из Сахаре

Најновији докази о величини ове потенцијалне протопланете прве генерације долазе од нечег много мањег - метеорита тешког само око пола килограма. Метеорит NWA (Сјеверозападна Африка) 12774 откривен је 2019. године у пустињи Сахара.

Наука и технологија

Титанова атмосфера је гушћа од Земљине, ријеке и језера су од метана и етана, а летење је лакше од вожње

Састоји се од тамне матрице испресецане ситним кристалима оливина, изузетно честе групе минерала и примарног састојка Земљиног плашта.

NWA 12774 припада изузетно ријеткој групи камених метеорита званих ангрит, који чине само 0,09 процената свих метеорита пронађених на Земљи.

Ангрити су такође изузетно древни. Сматрају се најстаријим познатим магматским стијенама, формираним само неколико милиона година након што су прве чврсте материје почеле да се кондензују из наше соларне маглине, у време када је универзум био само двије трећине своје садашње старости.

Планета или астероид?

Вјерује се да су метеорити у овој групи настали фрагментацијом већег објекта, који научници називају ангритово матично тијело (АПБ). Међутим, величина овог тијела је предмет жестоке дебате. Пошто ангрити садрже само мале количине силицијум диоксида, главне компоненте стеновитих планета, неки научници су поставили хипотезу да је АПБ могао бити астероид пречника до 200 километара који се формирао даље од Сунца.

Могло је бити слично Вести, другом највећем објекту у нашем главном астероидном појасу.

„Материјали од којих је формирано матично тијело ангрита значајно се разликују од оних са Земље и Марса“, објашњава Бел. „Ово указује на посебан и одвојен еволутивни пут у формирању планета у раној историји нашег Сунчевог система.“

С друге стране, неки истраживачи сугеришу да је АПБ могао бити свијет величине планете, заснивајући ту теорију на доказима о његовој унутрашњој магматској активности пронађеној у метеоритима.

Притисак открива величину

Да би прецизније одредили величину овог енигматичног протопланетарног тијела, три научника су детаљније проучила метеорит NWA 12774. Проценили су његове кристалне агрегате и састав користећи анализу електронском микросондом и рендгенске мапе високе резолуције. Такође су развили нови геобарометријски модел за реконструкцију притиска потребног за формирање структура виђених у метеориту.

Истраживачи су открили да NWA 12774 садржи кристале клинопироксена богате алуминијумом, који се формирају под условима високог притиска.

Наука и технологија

Астрономи открили 27 нових планета које круже око двије звијезде

Унутрашњост мањег објекта сличног астероиду вјероватно не би могла да створи такав притисак, што сугерише да се метеорит формирао у магматској унутрашњости масивног планетарног тијела под високим притиском.

На основу геобарометријских прорачуна и других фактора, истраживачи су израчунали да је минимални радијус АПБ-а могао бити око 1.000 километара. Међутим, релативно очувана природа његових кристала сугерише да су се формирали на мањим дубинама унутар великог резервоара магме, што указује на много веће тијело.

Према овим процјенама, АПБ је могао имати полупречник од 1.800 километара, што га чини мало ширим од Мјесеца, све до 3.300 километара, што је само мало мање од Марса.

Како је нестао антички свијет?

Како је ова потенцијална планета доживела свој прерани крај остаје непознато. Неке неповезане студије теоретизирају да је млади, нестабилни Јупитер можда допринео њеној судбини. Било да је уништен катаклизмичким ударом или растргнут гравитационим силама, његови фрагменти су се расули по Сунчевом систему, пружајући врсти примата на преживјелој планети прилику да дешифрује њено древно постојање.

Сасвим је могуће да ће бити откривени духови других протопланета, скривени у метеоритском материјалу који је још увијек расут по Сунчевом систему или у разним земаљским колекцијама. „Постоји много метеорита који сједе у фиокама и нису детаљно проучени, тако да вјероватно постоји још таквих протопланета за које чак ни не знамо“, закључује Бел.

(индекс)