Научници пронашли потпуно нови свијет у центру Земље

Смјештена је дубоко испод више слојева Земљине унутрашњости. Али права слика далеко је сложенија.

Гвоздено језгро наше планете ствара снажно магнетско поље које се шири ван Земљине површине све до свемира. Тамо се судара са Сунчевим вјетровима, стварајући оно што називамо магнетосфера. И управо та „пројекција“ језгра показује да оно није нимало статично, пише Би-би-си.

У посљедње вријеме, проучавања сеизмичких таласа који пролазе кроз слојеве Земље откривају да је граница језгра далеко драматичнија него што се раније мислило. Испоставља се да језгро има свој сопствени пејзаж, с планинама, долинама, одронима, па можда чак и „унутрашњим вулканима“ који мијењају његов облик.

Планине веће од Монт Евереста, скривене испод нас

Сеизмичка испитивања су открила огромне структуре које избијају из језгра ка доњем омотачу, а које су више чак и од Монт Евереста. Неке достижу висину од 1.000 километара — што је више од 100 пута висине највишег планинског врха на Земљи. Ове унутрашње планине надмашују чак и Олимп Монс на Марсу, који са својих 22 километра важи за највиши вулкан у Сунчевом систему.

Откриће да је језгро Земље заправо бурно, промјењиво и динамично, покренуло је ново питање међу научницима: да ли је оно одувијек било овако?

Два гигантска „планинска“ масива испод површине

Испод површине Земље постоје двије изузетно велике формације, једна испод Африке, а друга испод Пацифика. Оба су смјештена око 2.000 километара дубоко, што је пет пута даље од удаљености астронаута на Међународној свемирској станици.

Масив испод Пацифика широк је око 3.000 километара, готово као Мјесец. Заједно, ова два масива чине чак 6% укупне запремине Земље. За поређење – сви океани свијета заједно чине само 0,12%.

Ова подземна „брда“ названа су Тузо и Џејсон, по геолозима Тузу Вилсону и В. Џејсону Моргану. Иако их називамо планинама, технички се ради о провинцијама ниске брзине (LLVP) — регијама које успоравају пролазак сеизмичких валова.

Научници су дуго мислили да су LLVP привремени, али сада се сумња да постоје већ милионима, можда чак и милијардама година.

Геолошка гробља испод површине

Око LLVP налазе се тзв. гробља тектонских плоча, области гд‌је потонуле плоче завршавају своје кретање. Процес у коме једна плоча тоне испод друге назива се субдукција и често доводи до земљотреса.

Недавна истраживања показала су да LLVP садрже много крупније минералне честице у поређењу са „гробљима“ око њих, што значи да су и много старије. Док се мања зрна лакше формирају и мијењају, велика зрна указују на дуг вијек трајања, можда и пола милијарде година.

Ово мијења и наше разумијевање омотача, за који се вјеровало да је у сталном кретању, без стабилних структура које трају толико дуго.

Могу ли потонуле плоче стварати планине у језгру?

Једна хипотеза тврди да су ови џиновски масиви заправо остаци древне планете која се сударила са Земљом у њеним раним данима. Остатак те планете је, како неки вјерују, формирао Мјесец.

Међутим, истраживање из марта 2025. указује да Тузо и Џејсон имају различит састав, што значи да су можда настали као посљедица новијих процеса субдукције, нарочито потонућа океанске коре.

Друштво

Патријарх Порфирије у Јордану: Оно што нас уједињује веће је од онога што нас раздваја

У новембру 2024. научници су помоћу нове сеизмолошке технологије открили „крхотине“ које личе на потонуле плоче на мјестима гд‌је никада није забиљежена тектонска активност, попут области испод западног Пацифика.

Ултра-споре зоне: нова тајна испод омотача

У аугусту 2024. тим геолога из САД-а открио је огромну мрежу ултра-спорих зона (УЛВЗ) у доњем омотачу, одмах изнад језгра. Сеизмички валови се у овим зонама успоравају и до 50%.

Прије су ове зоне биле уочене само око Хаваја, али сада знамо да постоје и испод сјеверне Африке, источне Азије и Пацифика.

Раније се мислило да су то остаци свемирских стијена, али нова истраживања указују да настају активно, можда топљењем материјала са морских гребена који затим тоне и таложи се уз LLVP формације.

Прстенаста аномалија унутар језгра

У самом језгру, у аугусту 2024. откривена је прстенаста структура паралелна са Земљиним екватором. Сеизмички валови у овом подручју путују 2% спорије, а научници претпостављају да садржи више лаких елемената попут кисика и силиција.

Постоји и теорија да је унутрашње језгро промијенило облик у посљедњих 20 година. Професор Џон Видале са Универзитета Јужне Калифорније открио је мале деформације на споју између вањског и унутрашњег језгра, што сугерише да вањско (течно) језгро омета унутрашње (чврсто).

Овакви поремећаји могли би да доведу и до унутрашњих клизишта или чак вулканске активности дубоко испод површине, мада су ови процеси још увијек тешко доказиви.

Крај језгра = крај Земље?

Вањско, течно језгро постепено се хлади и учвршћује. Када се потпуно охлади, Земља ће изгубити магнетско поље које нас штити од Сунчевог зрачења.

Без заштите, Сунчев вјетар ће полако уништавати атмосферу, као што се вјерује да се догодило са Марсом, и претворити планету у беживотну пустош.

Једна од кључних мистерија везана је за присуство хелијума-3, ријетког облика хелијума који би могао разјаснити колико брзо се Земља формирала. Нова студија Универзитета у Токију показује да хелиј-3 можда ипак може да се „помијеша“ са жељезом у језгру, супротно ранијем мишљењу.

Ако се открије већа количина хелијума-3, то би значило да је Земља настала брже него што се досад вјеровало, преноси Н1.