Како препознати анксиозност код дјеце

Стручњаци дјелимично приписују развој анксиозних поремећаја код адолесцената и дјеце данашњем начину живота. Брзи темпо и стална доступност технологије дословно вежу дјецу и младе за паметне телефоне и друштвене мреже, чак и када су у друштву својих вршњака.

Као резултат тога, дјеца више не знају много о истинским друштвеним контактима и емпатији, а комуникација лицем у лице је све мања, што им отежава препознавање емоција својих вршњака и укључивање у искрене разговоре и интеракције с околином.

Морамо знати да је дјечији мозак још увијек у фази развоја, па модерна технологија, која се заснива на фрагментацији, смањује дјететову пажњу и концентрацију те потиче нервозу и напетост. Из генерације у генерацију од дјеце се очекује више, темпо живота је бржи, а истовремено се повећава и физичко и психичко вршњачко насиље и злостављање. Дјеца имају мање контакта с природом, мање су физички активна, а на напете породичне односе утичу и социјалне тешкоће и незапосленост родитеља.

Занимљивости

Оставили храну гладним лисицима и поставили камеру: Ево шта су урадиле

Будући да се дјетињство обично сматра временом безбрижности, многе људе изненађује чињеница да је анксиозност честа појава у дјетињству и да отприлике једно од десеторо дјеце свих узраста пати од анксиозних поремећаја.

Како препознати знакове анксиозности код дјетета?

Анксиозност се манифестује у забрињавајућим мислима, у тијелу као напетост мишића, знојење, убрзано и плитко дисање, убрзан рад срца, осјећај вртоглавице, стезање у грудима. У понашању се најчешће изражава као избјегавање ситуација које изазивају ову врсту реакције. Понекад је анксиозна реакција сасвим прикладна - на примјер, ако бисмо наишли на чопор вукова у шуми, ово је прикладна реакција на заиста опасну ситуацију.

Међутим, често реагујемо анксиозношћу чак и када ситуација објективно није заиста опасна. При томе, склони смо прецијенити ниво опасности или потцијенити властите способности суочавања. Примјер је ситуација у којој дијете стоји са стране, повучено од својих колега из разреда. Жељело би се придружити игри, али се не усуђује јер се боји да се неће хтјети играти с њим.

Дакле, ситуација није заиста опасна за дијете. Дијете вјерује да ће очекивано одбијање бити толико страшно за њега да га неће моћи поднијети, а такођер не препознаје шта може само учинити. Све га то спречава да и покуша.