Психолог објашњава зашто нас толико занима случај Милице Тодоровић

Извор:

Телеграф

07.02.2026

16:36

Коментари:

Фото: Instagram

Претходних неколико дана портали су били преплављени информацијом да је пјевачица Милица Тодоровић, побједница другог серијала „Звезда Гранда“, родила дијете ожењеном мушкарцу. Коментари су се низали испод бројних вијести — било је осуђивања, шокирања, али с друге стране и оправдавања, а интернет је постао својеврсно мјесто „судске дворане“ у којој свако има право да донесе пресуду.

Када задирeмо у интимне аспекте туђег живота — бракове, дјецу и личне одлуке — активира се механизам суђења и моралног рангирања, који је код људи еволуцијски повезан са заштитом друштвених норми и осјећајем контроле над окружењем. Друштвене мреже, са својом анонимношћу и брзином, додатно појачавају тај ефекат: лако је бити осветољубив или критичан када не постоји непосредна одговорност.

Шта кажу стручњаци?

Маша Томановић, ОЛИ психолошки савјетник у супервизији, дала је опширан, али истовремено и конкретан одговор на оваква понашања јавности.

– Ми заправо не знамо шта се дешава између људи иза затворених врата. Не знамо њихове договоре, односе ни контексте. Али ум не подноси празнину — и зато је попуњава сопственим тумачењима. Ту почиње психодинамика – стоји на почетку њене објаве.

   
  
 
 
 Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
  
 
 
 
 
 
 
 
  
 Објава коју дели Maša Tomanović (@masatomanovic.rs)

Ово је наставак:

Шта се дешава у психи посматрача?

1. Перцептивни филтери

Свако види причу кроз сопствену историју. Неко види издају. Неко слободу. Неко опасност. Не гледамо догађај — гледамо његову верзију кроз себе.

2. Пројекција

Оно што не желимо да признамо у себи, лакше препознајемо код других. Зато јавне личности често постају носиоци наших унутрашњих конфликата.

3. Когнитивна дисонанца

Када се нешто судари са нашим моралним системом, ум тражи једноставне одговоре: кривац, жртва, судија. Сложеност нестаје. Остаје црно-бијела слика.

4. Колективно пражњење тензије

Осуђивање смањује унутрашњу нелагоду. На кратко се осјећамо „исправно“. То говори више о нама него о њима.

5. Илузија блискости

Зато што некога стално гледамо у медијима, ствара се осјећај да га познајемо. Из тога настаје увјерење да имамо право на објашњења. Али заправо га немамо.

На крају, питање није само шта је Милица Тодоровић урадила или није, већ зашто људи осјећају потребу да задирају у интиму других и да је коментаришу. Ова прича нас подсјећа да свака јавна осуда открива више о нама самима — нашим страховима, вриједностима и унутрашњим дилемама — него о ономе ко је у центру медијске пажње.

(Она.rs)

Подијели: