Психолози откривају: Шта ваша реакција на стрес говори о дјетињству

Такозване четири ставке: борба, бјекство, замрзавање и удовољавање, односе се на аутоматске реакције нервног система на опажену претњу, објашњава Кејтлин Оскарсен, лиценцирана брачна и породична терапеуткиња. Ове реакције су дубоко укорјењене и могу се јавити како у трауматичним ситуацијама, тако и у свакодневном стресу и преоптерећењу

Када се активирају ове реакције, тијело је у режиму преживљавања, што значи да се не користи рационални дио мозга. Због тога људи могу реаговати на начине који не дјелују логично или у складу са њиховим уобичајеним вриједностима.

Како наводи др Су Варма, психијатар и ауторка књиге „Практични оптимизам“, ове реакције нису особине личности нити свесни избори. Оне су аутоматске стратегије преживљавања уграђене у мозак и тијело. Када се особа осјећа угрожено, преплављено или емоционално преоптерећено, нервни систем преузима контролу и покушава да је заштити на начин који му је познат.

Савјети

Ова навика може негативно утицати на развој говора вашег дјетета

У том смислу, начин на који реагујемо на стрес може открити много о нашим прошлим искуствима и о томе шта је нервни систем временом научио како би нас заштитио, емоционално или чак физички. Већина људи нема само једну доминантну реакцију, већ се она може мијењати у зависности од контекста. Неко, на примјер, може удовољавати на послу, а „замрзнути се“ код куће. Важно је нагласити да ове реакције нису мане карактера и да се уз свјесност и терапију може научити већа флексибилност у реаговању. Први корак је увијек разумијевање и препознавање сопствених образаца.

Када особа разуме своје обрасце и начин на који су повезани са реакцијама нервног система, лакше је успорити, имати више саосјећања према себи и дјеловати промишљено, а не импулсивно.

У наставку, стручњаци објашњавају како изгледа свака од четири реакције на стрес и шта оне могу да говоре о особи.

Борба

Реакција борбе често се испољава кроз бес, раздражљивост, одбрамбени став или снажну потребу за контролом ситуације. Особа може чешће улазити у расправе, брзо узвраћати или се осјећати константно напето када је под стресом. То може укључивати физичку напетост, повишен тон, викање или склоност свађама у тренуцима неслагања.

Ово је реакција „нападни“, у којој се примећују аргументовање, дефанзивност или агресивност. Тијело даје јасне сигнале попут стезања вилице, повишеног гласа или осјећаја топлоте у грудима. У свакодневном животу то се може испољити као претерана реакција на ситнице, свађе у саобраћају или бурна реакција на критику на послу.

Наглашава се да склоност борби не значи нужно да је особа насилна. То значи да се њен нервни систем активира под пријетњом и да је научио да је дјеловање и супротстављање начин самоочувања. Супротстављање, расправа и преузимање контроле помажу у стварању реда у хаосу и стресу.

Особе са овом реакцијом често имају снажан осјећај за правду, изражене лидерске способности и јасно постављене границе. Њихова прошла искуства су их можда научила да је будност и одлучност једини начин да се осјећају сигурно, посебно ако су одрастале у окружењу у којем су морале да се бране или гдје се конфликти рјешавају конфронтацијом. Проблем настаје када се ова реакција активира у ситуацијама које заправо не захтијевају „режим борбе“

Бјекство

Реакција бекства подразумева покушај да се особа удаљи од претеће ситуације. Може се испољити кроз пасивност, растресеност или избјегавање. То често укључује одлагање или скретање са емотивно тешких разговора.

У пракси то може значити отказивање планова, игнорисање порука, сталну заузетост како би се избјегли непријатни разговори или стварање хитних обавеза када дође до конфликта. На тјелесном нивоу, особа може осјећати немир, немогућност да седи мирно или снажан порив да се удаљи.

Док у природи ова реакција подразумева буквално трчање, у савременом друштву се често манифестује као емоционално бјежање, попут прекидања односа без објашњења, избјегавања блискости или суочавања са проблемима кроз зависности и емоционалну отупелост. Особе склоне овој реакцији често траже сталну дистракцију, попут екрана, игрица или претјеране активности.

Бјекство може изгледати и као претјерана продуктивност. Неки људи стално раде, планирају и затрпавају се обавезама како би изјбегли суочавање са непријатним емоцијама. Понекад је то физичко удаљавање, а понекад ментално „искључивање“. Повлачење из друштвеног живота и изолација такође могу бити знаци ове реакције.

Људи склони бекству често су научили да је избјегавање конфликта најбољи начин да остану сигурни. Дјелују одговорно, самостално и вриједно, што околина често награђује и похваљује. Ипак, њихов нервни систем је можда научио да је повлачење или избјегавање најсигурнија стратегија, нарочито ако је у прошлости директно суочавање доносило лошије исходе.

Замрзавање

Реакција замрзавања подразумева повлачење, емоционалну обамрлост, дисоцијацију или неодлучност. У тим тренуцима нервни систем као да прави паузу или се потпуно искључује.

Особа може имати осјећај да не може јасно да размишља, да се не може заузети за себе или да је паралисана приликом доношења одлука. Често се описује осјећај „залеђености“, као када се јелен нађе пред фаровима аутомобила. Ум може постати празан, тијело непокретно, а реакције успорене. То се може испољити кроз одуговлачење, повлачење током свађа или емоционалну отупелост када је особа преплављена.

Људи у овој реакцији често осјећају мањак мотивације или утисак да су „заглавили“, што отежава започињање чак и једноставних задатака. Другима може дјеловати као да им није стало, иако се заправо ради о преоптерећењу нервног система.

Замрзавање је веома честа, али често погрешно схваћена реакција. Обично је знак да је нервни систем преоптерећен, нарочито код особа које су дуго биле изложене стресу без адекватне подршке. У таквим околностима, повлачење постаје начин на који тијело покушава да се заштити када нема добрих опција.

Ова реакција се често развија у ситуацијама када борба или бекство нису били могући, посебно у детињству, када је особа зависила од одраслих који су уједно могли бити и извор пријетње. Такође је честа код оних који су били кажњавани због показивања емоција или су научили да њихове реакције само погоршавају ситуацију.

Удовољавање

Реакција удовољавања је она коју многи људи не препознају одмах код себе. Она се испољава кроз угађање другима, претјерано прилагођавање, потискивање сопствених потреба и покушај да се по сваку цијену одржи мир. Често се јавља код особа које су изразито емпатичне и осјетљиве на емоције других.

Људи склони овој реакцији често се извињавају, пристају на ствари са којима се заправо не слажу и занемарују сопствене границе. Фокусирани су на потребе и осјећања других, чак и по цијену сопствене добробити. Један од типичних примјера је осјећај одговорности за туђе емоције.

Здравље

Зашто мозак "затупи"? Ментална магла није дијагноза, али постоји

Овакав образац се често развија код оних који су научили да безбједност зависи од тога да ли су други задовољни и смирени. Ако је неко одрастао „ходајући по јајима“ око туђих расположења или је имао утисак да његове потребе нису важне, удовољавање постаје стратегија преживљавања.

Бити ненаметљив, „лак за сарадњу“ и не тражити много постаје начин да се очува мир, а самим тим и емоционална или физичка сигурност. Многи су рано научили да одржавање хармоније и избегавање конфликта смањује ризик од одбацивања или емоционалних последица.

Особе склоне удовољавању често су веома интуитивне и осјетљиве на социјалне сигнале, али им је тешко да поднесу неслагање или туђе незадовољство. Сваки конфликт могу доживјети као претњу односу, а самим тим и сопственој сигурности.

Разумијевање ових реакција не служи етикетирању, већ бољем упознавању себе. Када се препозна сопствени образац, отвара се простор за свјесније, здравије и флексибилније начине реаговања на стрес.

(она.рс)