Због ових грешака у васпитању дијете се повлачи у себе и ништа не говори родитељима

Дјеца се ријетко затворе преко ноћи, већ постепено закључују да нема смисла да говоре о својим осјећањима ако очекују осуду или критику. Ово су неке родитељске навике које могу отежати отворену комуникацију.

Претварање сваког разговора у лекцију

Дјеца се родитељима често обраћају зато што желе да их неко саслуша, а не зато што одмах траже рјешење. Ако се свако признање заврши дугим предавањем о одговорности или животним лекцијама, могу почети да повезују искреност са непријатним искуством. Због тога ће сљедећи пут можда радије прећутати оно што их мучи. Родитељима може помоћи да најприје саслушају дијете, а тек потом понуде савјет, пише Тајмс оф Индија.

Љутња прије разговора

Када дијете призна грешку и одмах се суочи са виком или љутњом, може стећи утисак да искреност увијек води непријатним посљедицама. То не значи да грешке треба занемарити, већ да је корисно прво саслушати шта се догодило.

Смирен разговор често оставља више простора за учење него бурна реакција. Дјеца ће лакше говорити истину ако осјећају да ће родитељ прво покушати да их разумије.

Умањивање осјећања

Реченице попут: "Претерујеш" или "Немаш разлога да будеш тужан" често имају намјеру да утјеше дијете, али могу постићи супротан ефекат. Оно што одраслима дјелује као ситница, дјетету може бити веома важан проблем.

Ако се његова осјећања редовно умањују, могло би закључити да нема смисла да их дијели са другима. Прихватити дјететова осјећања не значи сложити се са свим, већ показати да га разумијете.

Упоређивање са другима

Родитељи понекад упоређују дијете са браћом, сестрама или вршњацима како би га подстакли на промијену. Ипак, таква поређења често имају супротан ефекат и могу нарушити дјететово самопоуздање.

Умјесто да отворено говори о својим проблемима, дијете може почети да их крије како би избјегло нова поређења. Много је корисније усмјерити се на његов напредак него на туђе успјехе.

Прекидање док говори

Дјеци је понекад потребно више времена да објасне шта се догодило и како се осјећају. Ако их родитељи често прекидају или довршавају њихове реченице, могу стећи утисак да их нико заправо не слуша.

Стрпљење током разговора показује дјетету да је његово мишљење важно. Понекад је највећа подршка једноставно саслушати га до краја.

Коришћење грешака за пребацивање

Ако родитељ касније, током свађе, поново помиње грешке које му је дјете поверило, повјерење може ослабити. Дјете тада може закључити да ће се његова искреност једног дана окренути против њега. Подсјећање на старе грешке чешће изазива страх него жељу за променом.

Дјеца се лакше отварају када знају да ће њихови тренуци рањивости остати сигурни и да неће постати предмет будућих замјерки.

(б92)