Мислили да спасавају планету, па направили катастрофу: Послије 20 година пошумљавања - хладан туш

Широм Уругваја, велике површине традиционалних травњака претворене су у планске шуме, посебно у плантаже брзорастућег дрвећа попут еукалиптуса и бора. Ова промјена може донијети економске користи кроз производњу дрвне грађе, али такође мијења начин на који се вода креће кроз пејзаж. Двадесетогодишња студија поређења ријечних сливова у сјеверном Уругвају пружа једно од најјаснијих дугорочних мјерења тог ефекта.

Према студији „Хидролошки утицаји пошумљавања у Уругвају: 20-годишња студија упоређених ријечних сливова“, истраживачи су пратили два сусједна слива почев од 2000. године. Један је остао пашњак, док је у другом 2003. године засађен сјеверноамерички бор (лоблоли бор).

До краја студије, пошумљени слив је производио знатно мање воде него што би давао под травњаком. Истраживачи су открили да је кумулативни принос воде опао за 35 одсто током периода од 17 година након садње, при чему је разлика постала уочљива неколико година након што је дрвеће израсло.

Уругвајски травњаци замијењени комерцијалним шумама

Уругвај је претрпио значајне промјене у коришћењу земљишта како се комерцијално шумарство ширило на подручјима на којима су историјски доминирали травњаци. Плантаже бора и еукалиптуса посебно су важне за шумарски сектор ове земље, а то ширење је отворило питања о томе како замјена траве дрвећем утиче на доступност воде.

Истраживачи који стоје иза ове двадесетогодишње студије уочили су да су значајни дијелови уругвајских травњака претворени у комерцијалне шуме, док је у Јужној Америци спроведено релативно мало дугорочних експеримената са упоређивањем сливова.

Њихова студија је стога осмишљена како би се изоловали ефекти промјене вегетације, умјесто да се једноставно пореде неповезана ријечна подручја. На имању Ла Корона у басену ријеке Такуарембо, праћене су падавине, дубина подземних вода и ријечни проток за два сусједна слива површине 69 и 108 хектара.

Оба су остала пашњаци током трогодишњег припремног периода, прије него што је на једном засађен бор у јулу 2003. године.

Научници пратили исте сливове током двије деценије

Истраживачи су примијенили приступ упоређених сливова, што им је омогућило да упореде пошумљени слив са оближњим пашњаком који је имао готово идентичне временске услове. Ово је важно јер количина падавина може знатно варирати из године у годину, што отежава краткорочна поређења.

Праћење је почело 2000. године, обезбјеђујући три године мјерења прије садње како би се успоставила почетна основа за оба слива. Третирани слив је затим претворен из пашњака у плантажу бора, док је сусједни слив остао под режимом пашњака, пише „Тајмс оф Индија“.

Мјерења су настављена до јуна 2020. године, чиме је створена двадесетогодишња евиденција која је забиљежила развој дрвећа од свјеже засађених садница до зреле плантаже.

Студија је показала да разлике у приносу воде нису биле одмах очигледне. Смањење је постало уочљиво тек око четири године након садње, али је јаз између пошумљеног и травнатог слива накнадно постао значајан током посљедњих 12 година истраживања.

Пошумљени слив на крају носио 35 одсто мање воде

Главни налаз био је запањујући: кумулативни принос воде из слива засађеног бором био је 35 одсто нижи током 17 година након пошумљавања у поређењу са условима пашњака на упоредном сливу.

Ово смањење није било ограничено само на изузетно влажне или сушне периоде. Анализа дневног протока показала је да су високи проток (који се јављају у мање од 20 одсто времена) смањени за отприлике 40 до 50 одсто, док су преостали, нижи протокови смањени за око 50 до 70 одсто.

Истраживачи су ову промјену повезали са самом биологијом дрвећа. Коријен бора продире дубље у земљиште у поређењу са плитким коријењем траве коју је замијенио, омогућавајући дрвећу да црпи више воде из дубљих слојева тла. Та додатна вода потом се троши кроз процес транспирације (испаравања кроз лишће), чиме се смањује количина воде која на крају напушта слив као ријечни ток.

Налази указују на компромис између шума и воде

Експеримент у Уругвају не значи да садња дрвећа универзално и свуда смањује залихе воде у истој мјери. Истраживачи су конкретно проучавали плантажу бора која је замијенила травњак у условима сјеверног Уругваја и напоменули су да је интензитет ефекта варирао у зависности од временских прилика и раста дрвећа.

И друга истраживања су такође забиљежила смањење ријечног протока повезано са пошумљавањем у Уругвају, иако се размјера ефекта може разликовати од слива до слива.

На примјер, студија из 2024. године чији су аутори Химена Алонсо, Луис Силвејра и Рутгер Вилем Верворт, открила је значајан пад ријечног протока у четири велика басена са високим процентом шума у сјеверном Уругвају, гдје су промјене постале уочљиве када је пошумљеност достигла око 15 одсто површине басена. Новија истраживања наглашавају да густина шуме, конфигурација пејзажа, карактеристике слива и начин управљања утичу на хидролошки одговор.

Ова двадесетогодишња студија на крају истиче мање видљиву посљедицу претварања пејзажа из травњака у шуму. Дрвеће може трансформисати изглед и економску употребу неког подручја, али истовремено мијења и његов водени циклус испод површине.

На локацији Ла Корона, разлика се појављивала годинама, али је постајала све израженија како се плантажа бора развијала. Истраживачи настављају да проучавају ову локацију како би разумјели како пошумљавање утиче на воду током цијелог производног циклуса.

Њихови налази пружају неуобичајено дугорочан увид у компромис који носи претварање травњака у комерцијалне шуме: пејзаж добија дрвеће, али мањи удио кишнице на крају напушта слив као вода која тече низводно, преноси Мондо.