Да ли се трансплантацијом преносе сјећања и особине донора? Ево шта кажу пацијенти

Овај феномен најчешће се помиње код примаоца срца, али слична искуства наводе и особе које су добиле бубреге, плућа, па чак и лице. Неки од њих примећују промијене у избору хране, музике или животних навика, а поједини тврде да су развили склоности које подсјећају на интересе њихових донора. То је навело стручњаке да се запитају да ли се трансплантацијом преноси више од самог органа.

У једном прегледу објављеном раније ове године, истраживачи су указали на студију случаја у којој је деветогодишњи дјечак добио срце трогодишње дјевојчице која се утопила у породичном базену. Иако дјечак није знао околности њене смрти, његова мајка је испричала да је развио снажан, готово паничан страх од воде. У другом случају, универзитетски професор који је добио срце полицајца убијеног хицем у лице почео је да види бљескове свјетлости испред очију и осећао снажан налет топлоте у предјелу лица, што је описао као осјећај печења.

Здравље

Свињски органи биће супериорнији од људских за трансплантацију, вjерује један од највећих стручњака

Двије могуће теорије

Све више истраживања указује на могућност да су срце и мозак тијесно повезани. Срце посједује сопствену неуронску мрежу и ћелије сличне можданим, а комуникација између срца и мозга одвија се у оба смјера. Поред тога, трансплантација може утицати на начин на који се одређени гени изражавају, што потенцијално мијења особине примаоца.

У рецензији из 2024. године истраживачи су навели да докази указују на то да трансплантација срца може да укључује пренос одређених особина и сјећања донора, чиме се доводе у питање традиционална схватања памћења и идентитета. Као једно од могућих објашњења наводи се концепт “ћелијске меморије”, према којем појединачне ћелије могу чувати информације, иако механизам тог процеса још није разјашњен.

Шта кажу скептици?

Ипак, многи стручњаци остају скептични. Сматра се да су ови случајеви превише спорадични и да промјене могу представљати психолошки одговор на тешку операцију и опоравак од животно угрожавајуће болести. Стручњаци са МcGill University указују и на то да имуносупресивни лијекови, које пацијенти морају да узимају након трансплантације, могу утицати на апетит и промјену односа према храни.

Постоје и тумачења да су неки примаоци већ прије операције забринути да би могли да “преузму” особине донора, што може да утиче на њихово понашање. Стрес усљед велике операције и суочавање са сопственом смртношћу такође могу да доведу до преиспитивања животних ставова, односа и идентитета, преноси Dailymail.co.uk.

Свијет

Преминуо од бјеснила послије трансплантације бубрега од зараженог донора

Недовољно разумијевање

У једној студији случаја из 2002. године описана је жена, плесачица и кореографкиња, која је након трансплантације изненада развила снажну жељу за брзом храном, иако је раније никада није јела. Занимљиво је да су непоједени пилећи медаљони пронађени у јакни њеног донора. У другом случају, 29-годишња жена која је добила срце младог вегетаријанца развила је снажну одбојност према месу.

Помињу се и промјене у сексуалној оријентацији, али и оне се углавном темеље на појединачним случајевима. Аутори прегледа из 2024. године наглашавају да је потребно много више интердисциплинарних истраживања како би се разумјела веза између трансплантације органа, памћења и идентитета, што би могло да унаприједи бригу о пацијентима и продуби разумијевање људског искуства.