Револуционарна операција у Торину вратила вид жени која је пет година била слијепа

Ријеч је о првој потпуној аутотрансплантацији предњег сегмента ока и макуле, централног дијела мрежњаче, са једног ока на друго код исте пацијенткиње. Тим професора Микелеа Реибалдија извео је захват у Клиничком центру „Град здравља и науке" у Торину.

Елена је вид изгубила у тешкој саобраћајној несрећи, а повреде на оба ока биле су различите. На лијевом оку неповратно је оштећен очни живац, све остале структуре биле су здраве, али око више није могло да шаље слику до мозга.

Десно око је везу са живцем задржало, али рожњача и мрежњача биле су толико уништене да класична трансплантација није долазила у обзир, а пропале су и матичне ћелије потребне за обнављање рожњаче. Услиједиле су године потпуног сљепила.

Рјешење су хирурзи пронашли управо у природи самог проблема – искористили су здрава ткива лијевог ока, које ионако није функционисало због оштећеног живца, и пресадили их на десно.

Рожњача, беоњача, вежњача, а први пут у историји медицине и макула, све је то у једном захвату, који је трајао готово шест сати, прешло са једног ока на друго.

Од два тешко оштећена ока тако је настало једно – способно да поново прима и преноси визуелне информације.

„Ово је постављење нове границе у очној хирургији", рекао је професор Реибалди, директор Универзитетске очне клинике у болници Молинете.

Истовремену трансплантацију предњег сегмента ока професор Реибалди је, заједно са професором Винћенцом Сарниколом, извео и раније, такође у Торину, али трансплантација макуле до сада никада није била могућа.

Подршка пса водича

Љекари сада прате како ће пресађена мрежњача функционисати у наредним мјесецима. Први резултати, кажу, уливају оптимизам. Када је стигла у болницу, Елена није била сама, пратио ју је пас водич Џо, ослонац кроз све године слијепила.

Вид јој се, додуше, није вратио потпуно и вероватно никада неће бити онакав какав је био прије несреће. Али разлика је огромна. Она препознаје сина и унука, разликује новчанице, види боје, док је непосредно послије операције свијет око себе видјела само у нијансама црне и бијеле.

Није изгубила ни смисао за хумор. „Пресрећна сам. Али сада кад сам се погледала у огледало, мало сам љута, прије пет година сам изгледала много боље", рекла је, у шали, професору Реибалдију.

За медицину је овај подухват, прије свега доказ концепта. Биће потребна нова истраживања и вријеме да се види колико далеко примијењена техника може да иде. За Елену, већ сада, значи много. После пет година мрака, поново види лица људи које воли.