Писмо за небеску клупу

"Лаушки“, одговорио си ми као из топа "тај кад знаш-онда знаш све свјетске језике“.

Насмијао сам се од срца. Имао си тај виц у карактеру. Знао си, очас посла, да направиш шалу, а није ти било тешко да лоше дане окренеш на зајебанцију.

"Али, ја вама мигам цијело вријеме, а ви нисте сконтали. Ајде, до мене је.“ да сад не дужим ко је био "жртва“. Праснули смо у смијех иако смо се двадесетак секунди прије, скоро, па посвађали сви између себе због твоје ујдуруме коју си режирао у трен ока.

Гледао си нас и чудио се и даље како нисмо сконтали да нам „мигаш“.

"А, будала, е.“, заиграо ти је брк пун задовољства што си нас опет све зајебао.

Ријетки су, те године, вјеровали да може да се направи оно што се направило. Знам тројицу који су били убијеђени да се може направити чудо, али сви добро знамо да нам се нису давале неке велике шансе.

Да се не лажемо, ни „објективна бањалучка публика“ није баш била пуна вјере када си се латио посла. Напротив.

А, онда...

"Кад смо кренули-једноставно нисмо могли да станемо.“ тако ћеш да причаш мјесецима касније пред камерама у Трофејној сали када смо снимали „1740 минута“.

Вјера, рад и посвећеност за снове који су постали јава. У томе је твоја највећа побједа. Аманет је то који си оставио свима нама.

Нисам фудбалски зналац, па да причам о тактици, ротацијама, нападу из транзиције, одбрани након прекида. Има паметнијих и позванијих од мене који тим послом треба да се баве и који би требало да причају о твом тренерском печату и начину на који си играо.

Ја ћу, како ме мисли носе, да пишем о твојим дјелима којима сам био свједок.

Дјелима која ћу да памтим, дјелима због који сам се, тог проклетог 3.новембра 2025. године, осјећао као да сам изгубио рода рођенога.

"Знао је са људима. Имао је тај дар од Бога.“ рећи ће твој Дарко у Банском двору. Био си једноставан човјек који би лако другима ушао под кожу.

С јутром у Никозији испијали смо кафу. Паковао сам неке ствари у ранац и чекао такси да ме одвезе до центра града.

"Ајде, учини ми услугу. Мало град да ми фоткаш. Не стижем ништа да видим, а жена и моји ме стално питају гдје смо били и шта смо видјели. А, ја само на хотел и стадион стигнем. Срамота.“ зла коб „благо вама ви само путујете“ посла није ни њега заобишла.

Одужиће ми се тако што ће на конференцији да прича енглески, да не морам ја својим „нововарошким“ да забављам присутне новинаре. Била је то понуда која се не одбија, а не би се одбило ни да се није понудио, да не буде забуне.

На моје да ли му треба још нешто узвратио је моментално:

"И, види мало ове фотографије моје...ако може нека са косом да буде, а не ова ћела да је у првом плану стално.“ , рече ми озбиљним тоном.

Фото монтажу, са фризуром, на којој си исти Бане из Саншајна, још увијек чувам у телефону.

Можда је објавимо.

Да се, тамо горе, поново закоцениш као први пут када си је видио и да је покажеш Нени Гавриловићу и тој армији с којом си сада за столом док гледате како си срушио АПОЕЛ-а.

Живио си за фудбал. Живио си за ситне детаље који доносе превагу.

"Али, немој случајно да играчи сазнају. То ћу да им пустим на састанку.“ пет дана уочи утакмице са Рапидом у Бањалуци тражио си да направимо видео са порукама које ће најближи да упуте играчима.

Сви смо се дали на посао и дан пред утакмицу успјели смо завршимо видео.

"Не мора нико да зна. Ово је само за нас“, шапнуо си ми на ручку, а онда си продужио на састанак.

Емоције су радиле 200 на сат.

Питај некад оне који су били тада у сали на састанку.

Након деведесет минута на Градском остали смо у игри, а тамо у Бечу мало је недостајало да им...добро је то било!

Памтићу и Љубљану.

"Е, што се мене тиче, ја сам већ побиједио ако сам тебе дочекао да видим на конференцији за новинаре након 15 година. То је доказ колики је ово успјех.“ нашалио си се на рачун колеге који те пратио још за твојих играчких дана.

Потцијенили су нас у Љубљани. Мислили су да ће лако. Били су снисходљиви. Свашта су писали и причали.

"Ма, добићемо. Видјећеш.“, Јандра и ти нисте имали дилему нити једног часа.

Јебеш га, до тада сте ме већ увјерили да сте „ненормални“ и да не говорите то тек тако, али опет...имаш онај неки црв сумње да све може наопако окренути. Фудбал је то, јебига.

"Шта сам ти рекао јуче?“, упитао си ме док смо се пењали на конференцију за новинаре.

На повратку у свлачионицу срели смо и оног што нам је оцрнио Бањалуку. Нисам издржао. Прекршио сам нормативе професије којом се бавим, али некад...правила не важе.

"Срам и стид да те буду, бруко једна новинарска. Срамота си наше професије.“ свашта сам му сасуо у лице. Ћутке је гледао.

Био си пола корака иза мене, али си застао док сам "држао слово“.

"Ма, срам да те буде. Тако да се понашаш. Срамота.“ Наставио си одмах након мене да "бљујеш ватру“.

Заћутали смо на трен у лифту.

"А, зашто ми нападосмо овог доброг човјека?“ упитао си ме са чуђењем.

Кроз смијех, и сам изненађен твојом реакцијом, показао сам ти шта је писао који дан раније.

"Враћај се горе да му још нешто кажем, срам га било.“ , сада си се и сам „упалио“ више него ја.

Није било потребе.

Било је вријеме да славимо највећи успјех у нашој историји.

Касније ћу то да препричам и да се похвалим како си одмах стао уз мене, а ти нећеш пропустити прилику да шеретски добациш.

"Изружио је човјека ни кривог ни дужног. Још и мене убаци у фрку“, зајебавао си се на мој рачун.

Проклет био тај 3.новембар.

Ниси требао тек тако да одеш.

Рогатица је мало мјесто. Усудићу се рећи, без лоше намјере, некад као и да је заборављено од свих. Кажу, да постоје записи још из 1425. године у којима се Рогатица, под тим именом, спомиње. Седамдесет је то година прије него што ће се Бањалука споменути.

Романијски је то крај.

"На Романији камен прича, а човјек држи ријеч.“, тако кажу за људе тог краја.

Уче их од малих ногу да причају дјелима.

Без "шупље“.

Тамо "шупља“ не пролази.

Из Рогатице је кренуо на свој пут.

"Младен је доказао да се поштеним и преданим радом може направити нешто у животу. Отишао је са 18 година и са једним кофером у руци из Рогатице. Нисмо били доброг имовинског стања. Били смо просјечна породица. Отишао је у Бијељину, Угљевик, а онда у Мостар. Где год је био, оставио је неизбрисив траг. На крају је дошао у своју Бањалуку. Кажем своју јер је то увијек истицао-да му је Бањалука друга кућа.“ слушао сам како Дарко, док му се срце кида на комаде од туге и поноса, прича о свом брату.

Дуг пут је превалио Младен Жижовић од Рогатице до Беча. Поплочан је то пут образом и датом ријечи. Калио се он и пропатио, али никада није одустао.

"Мора нам се вратити. Вечерас мора да нам се врати за све.“ испричаће Синиша Мркобрада уочи оног епског двобоја са Клаксвиком како је Жиле вјеровао да је куцнуо час да се испише историја и да сва она мука коначно дође на своје.

Од Рогатице до Беча.

За вјечну славу!

Хвала ти, пријатељу, за дане који ће да се памте у овом граду све док Врбас Бањалуком тече.

Хвала ти за оне ситне лекције које су нас училе животу.

Памтићемо и причаћемо о теби , сваки пут, када се окупимо у кафани „Додај, не дриблај“ на адреси Младена Жижовића број 8.