У пожару у Бањалуци за длаку избјегнута трагедија

Ватра је букнула изненада, дим се ширио у стану и по ходницима, а секунде су постајале пресудне.

БиХ

Пљуште реакције на иницијативу за постављање "Љиљана" у Мостару

У тим тренуцима, када већина застане и покуша да схвати шта се дешава, један човјек није размишљао ни тренутак.

Горан Цвијић је, буквално у чарапама, истрчао из стана и потрчао према спрату на којем је избио пожар. Без заштите, без калкулације, вођен само инстинктом да помогне. Дим је већ био густ, ситуација неизвјесна, али он није стао.

Најважнији тренутак тек је слиједио.

У стану из којег се ширио дим налазиле су се бака и унука, несвјесне колико је опасност близу.

Управо Цвијићево упорно лупање на врата стана пробило је тишину и алармирало их да нешто није у реду. Није одустајао. Лупао је док нису отвориле.

И управо тај тренутак могао је направити разлику између живота и трагедије.

Хроника

Удес у Трну: Ауто преврнут, стигла Хитна

Оно што сви знамо, јесте да у оваквим ситуацијама, дим убија прије ватре. Неколико минута непажње или закашњења често су кобни. Да није било његове реакције, питање је како би се све завршило.

Осим Цвијића и други станари су имали хвале вриједне подухвате, од улијетања у стан са апаратом за гашење пожара, пузања испод дима, гашења ватре са других спратова. Заједничким снагама успјели су спријечити теже посљедице и "обуздати" ватру до доласка бањалучких ватрогасаца, који су у рекордном времену дошли пред зграду.

Станари зграде данас препричавају догађај са истим закључком, мала непажња изазвала је велику опасност, али је једна брза и храбра реакција спријечила најгоре.

Цвијић о свему говори скромно, готово незаинтересовано за пажњу. Као да није урадио ништа посебно, али урадио је оно што многи не би, кренуо према опасности.

Свијет

Јапан погодио разоран земљотрес, а потом и језива експлозија - више мртвих

"Лупао сам на врата чекајући да неко отвори. Са друге стране чујем галаму, дозивање у помоћ, али као да нису могли отворити врата. Био сам упоран, у једном тренутку се брава помјери, па престане. Секунде су биле као минуте. На крају су се врата откључала коначно и оне су изашле напоље", испричао је Цвијић за "Српскаинфо".

У времену када се често говори о лошим вијестима, овај догађај подсјећа да хероји не морају да носе униформе и не најављују се унапријед. Понекад су то комшије које, у кључном тренутку, једноставно не окрену главу.