Једини српски повратници у Теочаку под притиском локалне власти

"Неће да нас оставе на миру да старост проведемо на прадједовском имању, никоме не сметамо, никога не дирамо, живимо на своме, али, нажалост, ни то није довољно па стално измишљају неке разлоге да нас одавде под притиском иселе", рекла је Срни Љиљана Ковачевић.

Она је додала да су Бошњаци измислили проблем да је њихово домаћинство, односно да су помоћни објекти изграђени на путу и да сметају Бошњацима да несметано прилазе до језера Снијежница, гдје су у приобаљу бесправно изградили викендице.

Ковачевићева је рекла да је породичну кућу изградио њен отац Јаков Ковачевић, као и помоћне објекте 1985. године, у складу са грађевинском дозволом коју је издала тадашња општина Зворник.

Она је нагласила да кућа и објекти постоје на истом мјесту пуних 40 година и додала да је породица Ковачевић живјела мирно и савјесно на свом посједу од 1985. године, изузев периода ратног избјеглиштва, након чега се вратила на огњиште.

"Први покушај рушења догодио се 2004. године, када општина Теочак доноси рјешење којим налаже рушење помоћних објеката, уз образложење да су наводно саграђени на локалном путу", испричала је Љиљана.

Она је навела да је општина Теочак у рјешењу о рушењу прећутала кључне чињенице да је ријеч о бившем сеоском путу који је престао да буде у функцији још 1985. године и потопљен је изградњом акумулационог језера Снијежница.

Ковачевићева је рекла да сада постоји само кратак, непроходан дио пута који завршава у језеру, у провалији дубокој више од 20 метара, да тај пут не служи јавној намјени и да га већ деценијама одржавају и користе искључиво она, брат Милан и још једна повратничка породица која ту борави повремено.

Она је нагласила да је све што је рекла јасно видљиво и на јавно доступним сателитским снимцима катастра непокретности.

"Након уложене жалбе, Федерална управа за геодетске и имовинско-правне послове је 2005. године поништила рјешење општине Теочак о рушењу објекта и предмет вратила на поновно одлучивање ради утврђивања стварног чињеничног стања", рекла је Ковачевићева и нагласила да општина Теочак никада није наставила поступак, иако је на то била законски обавезна, чиме је поступак фактички обустављен.

Истичући да "враг никад не мирује", па ни неки људи у Теочаку, Ковачевићева је рекла да је, након 20 година потпуног правног мира, општина ове године донијела ново рјешење о рушењу, иако не постоје ни нове чињенице ни нови докази, односно ријеч је о истој правној ствари, чиме се грубо крши начело правне сигурности, те да примјењује законе који су донесени деценијама након изградње куће и то ретроактивно.

Она је поставила питање да ли је могуће да објекти наводно саграђени "на путу" тек сада некоме сметају, иако су изграђени прије 40 година.

"Наравно да није. Објекти су саграђени на парцели у власништву породице Ковачевић, а дио који је некада формално био уписан као пут одавно не представља јавно добро, нити одговара фактичком стању на терену", нагласила је Љиљана.

Говорећи о селективној примјени закона на штету породице Ковачевић, она је рекла да се, истовремено, на истом подручју, годинама бесправно граде објекти у водном појасу језера Снијежница, те да таквих објеката има на десетине, ако не и стотине.

"Ниједан од тих објеката није срушен, иако су грађени у вријеме важећих законских забрана, напротив, прикључени су на електричну мрежу са моје куће, док се истовремено узурпација јавног добра очигледно прећутно толерише", констатовала је Ковачевићева.

Она је навела да додатно забрињава чињеница да власници тих бесправних објеката, умјесто да сносе посљедице, врше притисак да им се обезбиједи путни приступ и то преко имовине повратника, односно куће породице Ковачевић, а потом и преко имања другог српског домаћинства.

Свијет

Путин: Заљубљен сам

Љиљана је изразила наду да ће бити нађено рјешење за њено домаћинство и тражи одговор на питања ко је бесправно градио објекте у водном појасу језера Снијежница и ко им је омогућио прикључке и толерисао незакониту градњу.

Она тражи и одговор од општине Теочак на питање зашто се закон примјењује селективно, зашто се рјешења проналазе на штету једине српске повратничке породице у тој општини и зашто се инсистира на рушењу објеката који су старији и од ове локалне заједнице.

Општина Теочак званично је основана 1992. године, када је одлучено да се одвоји од пријератне општине Угљевик и припоји ФБиХ.

Љиљана је истакла да ово није лични проблем једне породице, већ питање правне сигурности и положаја повратника, које сутра може постати проблем сваког Србина који живи у ФБиХ.

Она се сјећа да су Растошница и Скаковица прије рата били јединствена мјесна заједница са око 4.500 становника у саставу општине Зворник, те да је тада Растошница имала око 2.500 становника српске националности.

Љиљана је рекла да је након рата Растошница административно подијељено између општина Сапне и Теочака, при чему је домаћинство породице Ковачевић припало Теочаку.