Како је крњи Уставни суд образложио одбијање Додикове апелације

Уставни суд БиХ је одлучивао о меритуму жалбе Додикове одбране на правоснажну пресуду Суда БиХ, којом је Додик добио годину дана затвора и забрану политичког дјеловања.

Саопштење крњег Уставног суда преносимо у цјелости:

Уставни суд Босне и Херцеговине је 4. новембра 2025. године одржао 10. ванредну пленарну сједницу (онлајн) на којој је донио одлуку о допустивости и меритуму по апелацијама бр. АП-3722/25 и АП-4095/25 (апелант Милорад Додик). С обзиром на то да је апелације у предметима бр. АП-3722/25 и АП-4095/25 поднио исти апелант (Милорад Додик) и да се оспорене одлуке тичу исте правне ствари, Уставни суд је, у складу са чланом 32. став (1) Правила Уставног суда, донио одлуку о спајању наведених апелација у којима је провео један поступак и донио једну одлуку под бројем АП-3722/25.

Одлуком о допустивости и меритуму у предмету број АП-3722/25 (Милорад Додик) Уставни суд је одбио као неосновану апелацију Милорада Додика поднесену против Пресуде Суда Босне и Херцеговине број С1 2 К 046070 25 Кж 2 од 12. јуна 2025. године у односу на члан II/3.е) Устава Босне и Херцеговине и члан 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (Европска конвенција), члан 7. Европске конвенције и члан 18. Европске конвенције у вези са чланом 6. Европске конвенције.

БиХ

Крњи Уставни суд одбио апелацију Милорада Додика

Уставни суд је одбацио као недопуштене апелације Милорада Додика поднесене у односу на члан II/3.е) Устава Босне и Херцеговине и члан 6. став 2. Европске конвенције у вези с изјавама јавних званичника датих током суђења апеланту због тога што су очигледно (prima facie) неосноване.

Уставни суд је одбацио као недопуштену апелацију Милорада Додика поднесену против Рјешења Суда Босне и Херцеговине број С1 3 Иж 052766 25 Иж од 18. аугуста 2025. године и Одлуке Централне изборне комисије Босне и Херцеговине (ЦИК) број 06-1-07-939/25 од 6. аугуста 2025. године у односу на члан II/3.е) Устава Босне и Херцеговине и члан 6. став 1. Европске конвенције, те члан 3. Протокола број 1 уз Европску конвенцију због тога што је ratione materiae инкомпатибилна с Уставом Босне и Херцеговине.

БиХ

Ко су судије које данас одлучују о Додиковој апелацији?

У образложењу одлуке у вези с наводом о повреди права на правично суђење у односу на поступак који је услиједио након доношења осуђујуће пресуде Суда БиХ (АП-4095/25) Уставни суд је навео да је у конкретном случају ЦИК по службеној дужности провео поступак утврђивања престанка апелантовог мандата предсједника РС. Тај поступак је проведен у складу с релевантним одредбама Изборног закона БиХ након што је донесена оспорена другостепена пресуда Суда БиХ из предмета број АП-3722/25, односно након што је осуђујућа пресуда против апеланта постала правоснажна. Из образложења одлука ЦИК-а и Суда БиХ произлази да се у том поступку није одлучивало о уставности и законитости поступања Суда БиХ у кривичном поступку против апеланта. На деклараторни карактер оспорене одлуке ЦИК-а (констатирање престанка апелантовог мандата) указано је и у одговору ЦИК-а на апелацију. На основу тога, Уставни суд је закључио да се оспореним одлукама из предмета број АП-4095/25 није одлучивало о апелантовим „грађанским правима и обавезама“, нити о „кривичној оптужби“ у смислу члана 6. став 1. Европске конвенције, због чега гаранције из члана II/3.е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6. став 1. Европске конвенције нису примјењиве на поступак проведен пред ЦИК-ом и Судом БиХ. Такав закључак посљедично искључује и мериторно испитивање апелантових навода о наводној пристрасности чланице вијећа ЦИК-а В. Б. П. која је учествовала у доношењу оспорене одлуке ЦИК-а од 6. аугуста 2025. године, с обзиром на то да право на независан и непристрасан суд у конвенцијском смислу представља један сегмент права на правично суђење. С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да је тај дио апелационих навода ratione materiae инкомпатибилан с Уставом Босне и Херцеговине и Европском конвенцијом.

Надаље, Уставни суд је у односу на апелантове наводе у вези с кршењем принципа кажњавања само на основу закона из члана 7. Европске конвенције указао да је ријеч о новом кривичном дјелу које је инкорпорирано у кривичноправни систем дјеловањем високог представника. Даље је истакнуто да из стања списа предмета произлази да су редовни судови први пут у апелантовом случају примијенили и тумачили члан 203а Кривичног закона Босне и Херцеговине (неизвршавање одлука високог представника; КЗБиХ), те да се стога не може говорити о упоредним ситуацијама/преседанима. Суштина апелантових приговора у вези с примјеном права односи се на начин доношења законске одредбе која је примијењена на апеланта, те на правни статус Кристијана Шмита као високог представника и његову улогу у правном систему Босне и Херцеговине, тј. његово право да доноси законе. То се у околностима конкретног предмета односило на овлаштење високог представника да донесе двије одлуке од 1. јула 2023. године којима се спречава ступање на снагу Закона о објављивању закона и других прописа Републике Српске и Закона о непримјењивању одлука Уставног суда Босне и Херцеговине, а потом и одлуку од 1. јула 2023. године којом се доноси Закон о измјенама и допунама КЗБиХ и прописује кривично дјело за које је апелант процесуиран и осуђен.

У погледу надлежности високог представника да доноси законе, Уставни суд је указао да је већ раније у више својих одлука изразио свој став да овлаштења високог представника произлазе из Анекса X, релевантних резолуција Вијећа сигурности Уједињених народа и Бонске декларације, те да та овлаштења нису подложна контроли Уставног суда, као ни вршење тих овлаштења (види, нпр. Одлуку о допустивости и меритуму број У-27/22 од 23. марта 2023. године, тач. 72. и 73. с даљњим референцама, доступну на www.ustavnisud.ba). У конкретном случају Уставни суд је запазио да је 1. јула 2023. године високи представник интервенисао у правни систем Босне и Херцеговине и умјесто Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине донио Закон о измјенама и допунама КЗБиХ. У том погледу, према мишљењу Уставног суда, он је дјеловао као законодавна власт Босне и Херцеговине, те наведена допуна КЗБиХ неспорно има правну природу домаћег прописа чија контрола уставности није предмет ове апелације. Стога је Уставни суд утврдио да су неосновани апелантови наводи који су се тицали оспоравања правног статуса високог представника и његових овлаштења у контексту прописивања кривичног дјела из члана 203а КЗБиХ за које је апелант проглашен кривим. Према мишљењу Уставног суда, о томе су се детаљно изјаснили редовни судови, што је била и окосница цјелокупног кривичног поступка. Према томе, Уставни суд сматра да је у конкретном случају неспорно испоштован основни увјет из члана 7. Европске конвенције да само закон може прописати кривично дјело и казну, односно да је кривично дјело јасно дефинисано законом. Исто тако, а супротно апелантовим тврдњама, Уставни суд сматра и да је кривично дјело за које је апелант осуђен било на снази у вријеме потписивања спорних указа.

У односу на предвидљивост и доступност правне норме на основу које је апелант осуђен и на основу које му је изречена спорна мјера сигурности истакнуто је да у ситуацији када се, као у конкретном случају, први пут тумачи одредба кривичног закона са законитим правним основом и која је јасно формулирана (члан 203а КЗБиХ), Уставни суд сматра да су редовни судови на адекватан и довољан начин расправили сва спорна питања у вези с квалитативним захтјевима из члана 7. Европске конвенције. Према мишљењу Уставног суда, таква тумачења чињеница из оспорених пресуда не остављају дојам произвољности.

Надаље, Уставни суд је размотрио и апелантове наводе у односу на независност и непристрасност двије суткиње Суда БиХ које су поступале у кривичном поступку против апеланта. У вези с тим, Уставни суд је након разматрања тих апелантових навода, као и чињеница и околности предмета утврдио да непристрасност суткиња у предмету није доведена у сумњу, због чега није постојала обавеза њиховог изузимања. Због тога је Уставни суд утврдио да у конкретном случају није дошло до кршења апелантовог права на независан и непристрасан суд.

У односу на јавност суђења Уставни суд примјећује да је током цијелог кривичног поступка била осигурана јавност суђења те да је главном претресу присуствовала бројна публика. Према мишљењу Уставног суда, редовни судови су дали јасне разлоге због чега је било неопходно предузети одређене мјере с циљем одржавања реда у судници. Указано је да је апелационо вијеће утврдило да није дошло ни до прекида пријеноса суђења на мониторима у дијелу гдје сједи публика. Стога је, према мишљењу Уставног суда, јасно да је публика, односно јавност могла несметано пратити суђење.

У односу на апелантове наводе да одлуку о делегирању није донио функционално надлежан суд, Уставни суд је указао да је апелантове наводе о томе испитало апелационо вијеће у оспореној другостепеној пресуди. Образложење које је у вези с тим дато је довољно јасно и није произвољно, посебно имајући у виду да се радило о питању о којем је претходно правоснажно одлучено. При томе је Уставни суд истакао да суд пред којим је апеланту суђено има све компетенције за суђење као сваки други редовни суд. Ради се о законом успостављеном суду, у којем суде судије професионалци и у чијој је стварној надлежности утврђивање апелантове кривичне оптужбе из члана 203а КЗБиХ. Стога је Уставни суд утврдио да су и ти апелантови наводи неосновани.

Надаље, Уставни суд је утврдио да је у конкретном случају испуњен захтјев из принципа „правичности“ да се сви докази изведу на главном претресу у присуству оптуженог с циљем осигурања принципа контрадикторности поступка. Уставни суд није могао закључити да су редовни судови начином провођења доказног поступка у тој кривичноправној ствари изашли из оквира дискреције слободне оцјене доказа проведених у поступку, нити је доведена у питање „једнакост оружја“, што би резултирало кршењем члана 6. став 1. Европске конвенције.

Уставни суд сматра да редовни судови у образложењу оспорених одлука нису пропустили детаљно одговорити на све апелантове аргументе/приговоре од суштинског значаја за исход поступка у конкретном предмету, те да су дали релевантне и довољне разлоге за своје одлучење. Такођер, Уставни суд је размотрио и остале бројне наводе из апелације у контексту права на правично суђење, али је закључио да се њима не покрећу питања која би се требала засебно детаљно размотрити. Стога, Уставни суд сматра да околности конкретног предмета у свјетлу претходних разматрања и закључака не остављају дојам да је у кривичном поступку против апеланта, сагледаном у цијелости, прекршено право на правично суђење.

С обзиром на одлуку Уставног суда у овом предмету, одлучено је да није неопходно посебно разматрати апелантов приједлог за доношење привремене мјере.