За Србе је Насер Орић само злочинац

Тврдње о “витештву” ваља оставити његовим сународницима. Истим оним које је својевремено напустио у Сребреници, али великом броју њих касније није сметало да особу која је била у Тузли током ратног расплета у тој регији доживљавају на исти начин као Орић, када прича о Насеру. Срби су такве, кроз историју – са разлогом или не, нека то пресуде историчари – називали “Бранковићима”, а у бошњачкој јавности не чује се негодовање кад ова хуља каже да је “бранилац домовине”. Кад је већ тако, онда не требају да се чуде што им је “домовина” таква каква јесте – “мајка” никоме, “маћеха” самим Бошњацима, а Србима, па и већини Хрвата “ни род ни помоз Бог”.

Али, када самог себе назива “нормалним Бошњаком”, то са српског становишта мора изазвати гнушање. За стварне нормалне Бошњаке, ако су коректни и без лоших намјера, у Републици Српској увијек ће бити мјеста. Међутим, Насер Орић сигурно није један од њих.

Да ли је “нормално” да у биографији таквог сатрапа нема ништа спорно за глобално и локално “правосуђе”? О којем се, када је ријеч о особљу у појединим зградама у Хагу и Сарајеву, не може писати без наводника, мада су склони да властити посао сврставају у ту категорију.

Да ли је “нормално” да је принцип командне одговорности важио за све оптужене војне старјешине и цивилне функционере из Републике Српске и Србије у Хашком трибуналу и Суду БиХ, а да је на обе адресе тај критеријум са лакоћом одбачен у случају Насера Орића?

Да ли је “нормално” да Орић нема ништа са страдањем Срба у Подрињу – иако је према свим свједочењима, а и по сопственим резонима, био ратни господар живота и смрти у Сребреници? Вођени невиђеном дрскошћу и игнорисањем истине, ни у Хагу, ни у Сарајеву, нису хтјели да констатују његову очиту повезаност са 3.267 српских жртава у тој области.

Чак ни они који негирају овај број, утврђен у истраживањима институција Републике Српске, признају да је у општинама уз Дрину убијено 387 Срба који су, неспорно, били цивили, али ни за њихово страдање није процесуирана злочиначка хијерархија на чијем челу је био Насер Орић.

Напокон, као кулминација тог црног низа, да ли је нормално да је Орић некажњен изашао чак и из процеса за ратне злочине у којима је лично учествовао? Иако живимо у региону у којем су поједини Срби одслужили вишегодишње робије због недоказаних шамара током рата, Насер је, уз помоћ заштитника, ескивирао и одговорност за смрт судије Слободана Илића, Митра Савића и Милутина Милошевића. Узалудно је било и то што су га управо сународници теретили да је лично ликвидирао њих тројицу, при чему су по бруталности и иживљавању, уз вађење очију ножем, посебно мучни описи смрти судије Илића на Петровдан, 12. јула 1992. у Залазју код Сребренице.

Иако је у релевантним освртима на то доба апострофирана Орићева лична, а не само командна улога у читавом низу злочина над Србима у Подрињу, судије у Хагу и Сарајеву нису занимали бројни морбидни детаљи три убиства због којих се, на крају, Орић појавио пред њима. Важније им је било да у пресудама не прихвате “кредибилитет свједока”, како заштићених, тако и јавних, као да у чињеници да се Орић патолошки “хвалисао” Ибрану Мустафићу 1993. да је лично убио судију Илића има ичег подложног релативизацији.

За све те више него крваве трагове иза себе, Насер Орић је “награђен” ослобађајућом пресудом Суда БиХ 2018. године, након што је 2015. ухапшен у Швајцарској по потјерници Србије. Исти сценарио виђен је деценију раније, јер га је 2008. ослободио и Хашки трибунал, ругајући се и својој првостепеној пресуди из 2006. када је, у идентичном маниру спрдње, добио само двије године затвора, колико је, гле чуда, до тада већ био провео у притвору.

Ако таква мрачна сподоба релаксирано проживи деценије након страшних злочина, није ни чудо што не схвата озбиљно ни домаће и међународне структуре које га цијело то вријеме тетоше, па у афирмативној књизи Авде Хусеиновића о њему бахато поручује да му је “жао што није убио Филипа Мориона”, француског генерала у мировним снагама УН. Такве ријечи се не изговарају без претходног искуства, недвосмислено стеченог у егзекуцијама цивила и заробљеника, а не у класичним ратним борбама.

И онда се тај и такав Насер Орић заклања иза својих сународника, који су могли да виде 1995. колико су му битни, па брљави како Србима “Бошњаци ваљају када треба узети паре од њих” или да је “пола Бошњака на Јахорини”. На планинама Републике Српске није споран ниједан човјек добре воље, без обзира на националност, али сигурно нису добродошле битанге склоне трабуњању о “нормалности”. “Право” у којем је Орић на слободи нека задржи за себе, а нама нека остави вишу правду, у којој, одавно је познато, “можеш како хоћеш, али не и до кад хоћеш”. У таквом свијету, има мјеста само за Насера иза решетака, али не и за његове прљаве ријечи, још мање за исти такав новац.

(Бањалука.нет)