Ивана се попела на један од најопаснијих врхова: Ево како је извела овај херојски подухват

"Планина је позната по великим глечерима, а успон захтева изузетну физичку кондицију, искуство за ходање по глечеру због пукотина у леду које могу бити прекривене снијегом. Зато је успон био организован у навези од по четворо чланова", почиње причу Стефановићева.

Први дан успона био је од планинског дома Јоханишуте који је на 1.121 метара надморске висине до дома Дефрегахаус (2.963), али, како прича наша саговорница, због најаве лошег времена наставак пута је услиједио сутрадан у четири сата ујутро.

"Прве потешкоће због разријеђености ваздуха кренуле су већ на почетку успона, а висинска болест је у виду јаке главобоље пратила цијели успон. Овај успон је, иначе, кондиционо изузетно захтјеван, а технички умјерено. Прелазак преко ледничких пукотина било је изузетно искуство, али и високог ризика. Лагани темпо, који на тим висинама и не може бити бржи, довео нас је до циља. На самом врху је услиједило фотографисање, а због велике магле били смо ускраћени за поглед на друге врхове", прича Ивана.

Занимљивости

Рекордан број одрона на Мон Блану: Чак 450 од почетка године

Њен други испењан врх у периоду од 24. до 30. јула био је Вилдшпице (3.774) други највиши врх Аустрије (послије Гросглокнера) и највиши врх Тирола.

"Вилдшпице је типичан високогорски врх са великим глечерима, широким снежним падинама, стеновитим завршним гребеном. Полазна тачка је прелијепо село Вент на 1.900 метара у долини Ектал. Одатле смо се жичаром превезли до испод дома Бреслауа Хуте (2.844). Сутрадан је мања група кренула на успон у четири сата ујутро, а након дугог каменитог терена стигли смо до ферате Митеркарјох Клетерштајх. Врло захтевна путања, која је успјешно савладана, а услиједио је и пут преко глечера до самог врха. На оба успона је коришћена сва техничка опрема, дерезе, цепин, шлем, појас, ферата сет, уже за навезу. Могу да кажем да сам презадовољна постигнутим успјехом, прије свега личним, јер сам уз доста потешкоћа на тим висинама успјела да се нађем на највишем врху, али нама планинарима високогорцима није циљ освојен врх, већ пут који води до њега. То је пут пун неизвјесности, страха од непознатог, технички захтевних детаља, разређеног ваздуха, али све то када се превази|е долази задовољство. Припреме за ове планине су трајале током цијеле године. Са новим врховима помјерају се границе и праве планови за следеће успоне", каже прва Лозничанка која се у седмодневној тури успјешно попела на два импозантна планинска врха у аустријским Алпима.

(Лозничке Новости)