Како су Срби некад славили Васкрс, а како то раде данас

Пилат га, на тражење Јевреја, осуди на смрт, а касније их понуди да им једног осуђеника пусти на слободу, као што бјеше обичај пред Пасху. Свјетина заиска разбојника Варнаву, а за Исуса повикаше: "Распни га, распни га!!!"

Улицом Бола, која води ка оближњој Голготи (брду лобања), Христ посрћући носи тешки крст на којем ће бити распет. Војници Га вуку, ударају и псују, ругају му се као цару стављајући Му на главу "круну" од трња. Послије тог страшног мучења на брду Га разапињу заједно са два разбојника, а на крају копљем и срце Христово пробадају. Тада се сунце помрачило и земља се затресла, камење је пуцало и мрвило се уз тутњаву. Увјеривши се да је Исус мртав, Пилат дозволи Јосифу, Никодиму и још некима да Га скину са крста. Они Свето Тијело Христово помазаше мирисним уљем и положише у гроб Јосифа из Ариматеје. Гроб је великим каменом био затворен и запечаћен, уз постављену стражу на захтјев јудејских свештеника и фарисеја.

Хроника

Пијани возач слетио с пута и ударио у напуштени објекат: Имао забрану управљања возилом до 2029. године

Трећи дан, рано у недјељу прије зоре Марија Магдалена, Марија Јаковова, Саломија и још неке жене мироносице кренуше ка Христовом гробу и тамо осташе затечене и уплашене чудесним призором. Уз страшну грмљавину и земљотрес сиђе с неба Анђео Господњи у бљештавој свјетлости и сједе на камен којим је био затворен Христов гроб, а који сад бијаше помјерен, а гроб отворен и празан. Стражари око гроба лежали су на земљи пометени и укочени од страха. Анђео женама рече: "Не бојте се, знам да Исуса распетог тражите, али он је васкрсао, идите брзо и то кажите ученицима његовим." Ускоро послије тога и сам Христ се јавио Богородици и апостолима.

Црква прославља тај величанствени догађај Васкрсења Христовог још од другог вијека као празник над празницима, симбол побједе, вјечности и радости, јер је Господ својом жртвом на крсту спасио сав људски род од гријеха, да би потом Васкрсењем побиједио саму смрт. На тој истини Васкрсења Господа нашег и Спаса, Исуса Христа заснива се нада у Васкрсење хришћана и њихово вјеровање да ће, поштујући ријеч Божију и исповиједајући вјеру Његову, заслужити живот вјечни небески. Апостол Павле проповиједа: "Ако Христос није васкрснуо, узалуд је вјера наша".

НАЈСВЕТИЈА ТАЧКА

Најсветија хришћанска тачка на кугли земаљској је мјесто Христовог гроба и Васкрсења у Јерусалиму. Изнад самог гроба Света Царица Јелена, мајка Цара Константина, је ту 333. године саградила храм који у садашњем облику постоји од 1149. године. У центру његовом налази се мала камена капела са остатком пећине у којој је положен Христ након распећа. Ту малу цркву чувају грчки свештеници, чланови реда Чувара Исусовог гроба. Сам гроб је врло мали, 2х2 метра, гдје уз десну страну стоји камен на којем је почивало Свето Тијело Христово, а одакле је Он и Врскрсао "трећи дан по писму". Унутра може ући једва четворо одабраних свештеника. Храм се налази међу зидинама старог града Јерусалима и ту се сваке године одиграва једно од највећих чуда православља, паљење Благодетног огња. Тај свети чин се дешава у величанственој тишини Велике суботе, када је све у ишчекивању великог тријумфалног догађаја, Христовог Васкрсења. Управо на тај дан јерусалимски патријарх силази у таму раније запечаћеног Христовог гроба и ту се клечећи моли. У једном тренутку се појављује света Благодетна Свјетлост од које се пали свежањ свијећа у његовој руци док се разлијеже усклик радости присутних када опазе божанску свијетлост која избија одоздо из Гроба Христовог. Излазећи ван, патријарх Свети Огањ дијели другим црквеним великодостојницима из разних земаља и народа, а они га даље преносе хиљадама окупљених у молитви око храма. У посебним свијећњацима и посудама, разним превозним средствима стићи ће тај Свети Пламен у многобројне државе и мјеста у свијету.

Свијет

Песков: Остало је само неколико километара

Они који су имали ријетку срећу и прилику да свједоче том величанственом догађају, са усхићењем казују да је то нешто јединствено и ни са чим упоредиво. Чувени српски трговац, добротвор и задужбинар Максим Деспић, "хаџи Максо" (1836-1926) један од најистакнутијих Сарајлија свога времена, два пута је ишао на хаџ у Јерусалим. Он је врло сликовито описао тај догађај у својим мемоарима, закључивши: "Ко ту свечаност није видио, не зна шта је православље. То треба сваки имућан и побожан христијанин да види, пак онда да умре."

На Првом Васељенском Сабору, одржаном у Никеји прије 1.700 година (325. године) одређена су правила за израчунавање Васкрса као покретног празника, па тако он мора бити послије прољећне равнодневнице, у првој недјељи послије пуног мјесеца и јеврејске Пасхе, јер је Христ распет прије ње. Поред тога, установљене су и таблице за ту компликовану рачуницу усклађивања јулијанског соларног и јеврејског лунарног календара. На крају је одређено да Васкрс може пасти у размаку од 35 дана и то између 22. марта и 25. априла по јулијанском календару. Православни принцип да Васкрс никад не може пасти прије јеврејске Пасхе католици су послије увођења грегоријанског календара 1582. одбацили и то је најважнија тачка спорења у "календарском питању".

И по тим различитим "рачуницама" оба Васкрса, православни и католички, повремено падну у исти дан, као што је то у 21. вијеку било 2001 (15. априла), 2004 (11. априла), 2007 (8. априла), 2010 (4. априла), 2011 (24. априла), 2014 (20. априла), 2017 (16. априла) и прошле, 2025 (20. априла). У наредном периоду то ће се десити 2028 (16. априла), 2031 (13. априла) и 2034 (9. априла).

ОБИЧАЈИ

Васкрс није тако богат народним обичајима као Божић. Српска православна црква прихватила је неке вајкадашње народне архаичне радње и вјеровања, дајући им хришћански карактер и тако их везала уз празник Васкрсења у којем је доминантан црквени обред.

У појединим српским крајевима сматрају да се на Велики петак за трен све зауставља, и воде и вјетрови, а земља задрхти. Понегдје се у знак туге жене нису умивале и чешљале, док су на другим мјестима облачиле црнину и тако одлазиле у Цркву да цјеливају Плаштаницу, која, као што знамо, представља Христов Гроб. Њега су у крајевима уз некадашњу војну границу чували младићи пред женидбу у народним ношњама, а понекад и у војним униформама. Срби из Врлике досељени у Србију донијели су са собом из свог старог завичаја и ту јединствену дивну традицију. У Поповом пољу сељаци ништа не би радили са ексерима или каквим оштрим предметима, да не би повриједили Христове ране, а ни вино не би окушали, вјерујући да је оно на тај дан крв Христова. Велики петак понегдје називају и страшни празник и само једном једу током тог дана опште туге, жалости и тишине. У црквама су звона "свезана", а на молитву се позива ударајући по дасци клепалом.

Кошарка

Јокић под знаком питања: Денвер одмара главне играче

Уопште је на многим странама прекидан рад и у кући и у пољу, сем што би се послије литургије у храму бојила васкршња јаја. Шарање јаја се сматра религиозном радњом, па се за тај обред претходно припрема молитвом. Многе су легенде зашто се васкршња јаја боје у црвено, а једна од њих је и она да је испод Христовог распећа било гнијездо грлице са јајима и да је Његова крв капала на њих, од чега су постала црвена. У околини Лесковца био је обичај да се за мушку дјецу боје црвена јаја, а за дјевојчице жута. У крајевима западно од Дрине, када је кућа у жалости јаја се кувају у коцељу да би била црна, а народ их зове и калуђери. Јаја се боје увијек изјутра "за висока дана", а у воду за кување дода се и освештане водице. Раније се црвена боја добијала кувањем коријена биљке броћ, а у 20. вијеку почело се увозити и варзило, боја од бразилског црвеног дрвета.

Вјерује се да прво обојено црвено јаје има чудотворну моћ и да ће бранити кућу и чељад током те године од свих зала, тако што ће их на себе примити. Оно се посебно чува и најчешће назива чуваркућа, мада понегдје и другачије, у Војводини - чуварак, у Пећи - крсташ, у Призрену - страшник, у Лесковцу - измамак, у Чајничу - чобан, итд. Чим се обоји нова чуваркућа, прошлогодишња се понегдје разбије и тумачи, ако је оно у љусци остало цијело и непокварено, тада ће и наредна година у домаћинству бити стабилна и напредна и чељад бити здрава и снажна. Понегдје се чуваркућа од претходне године да живини да је поједе. Понегдје га спале у пећи, а у неким мјестима се баца у ријеку, да би она с њим однијела све несреће што су пале на њега умјесто на кућу у протеклој години. Стару чуваркућу у неким сеоским срединама би измрвили и стављали у прву бразду прољећног орања или у мравињак да би била што богатија жетва.

На празник, рано ујутро дуго звоне сва црквена звона да објаве велику радост Светог Васкрсења Христовог, док народ вјерни жури на Свету литургију, гдје ће се појати: "Христос Васкрсе из мртвих, смрћу смрт побиједи". У неким крајевима ако дијете задуго не проговори, мајке га носе на Васкрс ујутру да слуша звоњаву "одријешених" црквених звона, па ће се и њему језик "одријешити". Уз васкршња црквена звона дјевојке се моле Богу да им пошаље жељеног младожењу. На многим мјестима се вјерује да је велики гријех не поранити на Васкрс ујутру и да ће онај ко се успава цијеле године бити мрљав и слабо ће му шта ићи за руком.

Свијет

До 11 сати 37,98 одсто Мађара гласало на изборима

На Васкрс ујутро у многим мјестима чељад се умива водом у којој је преноћило црвено васкршње јаје са травом здравац, а понегдје се у ту воду ставља босиљак, рутвица и калопер. Чест је обичај да се црвеним јајетом дјеца трљају по образу да би била здрава и румена. У неким селима прије свитања васкршњег народ са свештеником носи крст око села, а послије се сви заједно омрсе и наздрављају и часте једни друге. Имамо и обичај да читаво село организује заједнички васкршњи ручак у црквеној порти или испод дрвета - сеоског записа. Понегдје, али ријетко, Срби и пуцају из ватреног оружја на Васкрс.

Већина Срба ће се омрсити црвеним јајетом послије Великог поста који траје 48 дана од Чистог понедјељка до Велике суботе.

ТРПЕЗА

За Васкршњу трпезу припрема се и печеница на ражњу, обично на Велику суботу, за коју се каже и да је "глува", јер се уз њу због жалости за Христом не пуца и не весели. Српске домаћице припремају посебну васкршњу погачу (колач) у коју се прије печења утисне кувано црвено јаје. Она се различито назива од краја до каја (крављача, буздован, перетак, витица, комка). Понегдје домаћин тај колач ломи и дијели укућанима уз васкршњи ручак са ријечима: "Све нам крсло и васкрсло“.

На сам празник у неким крајевима на праг куће се положи сјекира чија је оштрица окренута према вани, а млађи укућани при изласку из куће прескачу праг, трудећи се да што даље доскоче, јер се вјерује да ће тада у том домаћинству жито боље родити. Прије скакања се спроводио још један народни обред, за који се сматра да је нека врста причешћа. Наиме, домаћица би дан раније умијесила хљеб и сви који прескачу преко прага загризли би по парченце од њега и то им је било умјесто нафоре. У неким шумадијским селима на Васкрс ујутру укућани се "причешћују" тако што једу пупољке лијеске или глогове листиће. То је посебно било често у забаченим селима, гдје је црква била далеко, да би се могло ићи на службу Божију. Има опет и обичаја да чобани не једу васкршња јаја, да стока не би добила гуте по тијелу.

Васкршње јаје понегдје стављају у темељ куће да би била заштићена од зла, јер оно има нарочиту моћ. Јаје је симбол плодности и из њега, наоко мртвог, развија се клица новог живота. Због те симболике постоји традиција да се у крило тек вјенчаној младенки ставља јаје. Понегдје вјерују и то да ће родити двојке домаћица у чијој се кући нађе васкршње јаје са два жуманца.

Здравље

Урађена прва трансплантација плућа у Србији

Приликом туцања јаја створи се весела атмосфера уз разне досјетке, али буде ту и варања, јер побједник узима пукнуто јаје противника. Понеко потури и дрвено јаје, а други испију свјеже јаје преко шотке и у њега сипају растопљен восак који се послије стврдне и да му тврдоћу.

Стара техника шарања јаја растопљеним воском уз помоћ нарочитих шараљица зове се батик. "Чест је обичај да се бира и најљепше шарено јаје. Она буду разноврсна и по орнаментици и по техници која је примијењена за бојење. Чак би понеки вјешти и прецизни ковачи знали и потковати јаје. Одувијек је био престиж код мушкараца показати креативност у изради и украшавању разних домаћинских предмета, док су се жене, а посебно дјевојке, жељеле истаћи у везу, ткању, плетењу и слично. Исто је важило и за шарање васкршњих јаја.

Легенда каже да је некад давно један српски кнез обећао да ће за свога сина насљедника испросити ону дјевојку која нашара најљепше васкршње јаје. Многе дјевојке нису жалиле труда да би постале кнегиње и пред кнежев двор је донесено обиље најљепших васкршњих јаја.

Код многих Срба постоји вјеровање да душа умрлог на Васкрс одлази право у рај, јер су тада отворена рајска врата, као што се и врата царских двери у црквеном олтару држе отворене цијеле наредне седмице. Понегдје, попут Косова та врата се тада чак и искидају. У неким крајевима се од Васкрса до Тројчиндана не хватају волови у јарам, да град не би тукао љетину.

Друштво

Хаос на границама: Нови систем направио колапс, чека се и до 9 сати

И други православни народи попут Срба врло свечано, у дубокој побожности прослављају Христово васкрсење, празник над празницима. Наравно свако има и неке своје посебности. Када свештеник код Грка послије поноћне литургије на Велику суботу изађе са "Свјетлом Христовим", вјерници тај пламен свијећама преносе до својих домова као посебан благослов. Традиционално се за васкршњи ручак послужује печена јагњетина на ражњу и слатки хљеб "цурек", који се сервира са црвеним, тврдо куваним јајетом. Ујутро се претходно омрсе чорбом званом магирица, справљеном такође од јагњетине, уз додатак пиринча и копра. Послије тога се укућани туцају јајима уз ријечи: "Христос Анести". Васкрс у Русији још зову и Пасха. Храмови су обасјани раскошном свјетлошћу током величанствене васкршње литургије. На трпези су обавезни кахлич, високи слатки хљеб и пасха, сирна посластица у облику пирамиде. У Русији често за казну поливају водом оне који не устану рано на Васкрс. Некад су такве чак носили и бацали у ријеку, па је црква 1721. године забранила тај старински обичај, пошто је било и смртних случајева код непливача, а и од промрзлина. Украјинци нашарана јаја зову писанке, а Васкрс Великдан, како су га давно понегдје и Срби звали. Породична гозба се приређује храном, коју су у плетеним корпама носили у цркву на освештање. У Румунији је обавезан козонак, слатки хљеб који је умијешен са сувим воћем и орасима. И Бугари имају свој козонак који је обавезан, као и окупљање родбине.

Грузини прослављају Васкрс врло религиозно. У храмове носе иконе и свијеће, а на сам Васкрс посјећују гробља остављајући јаја и вино покојницима. На трпезама је редован хачапури, док је јагњетина - чакапули спремљена са доста ароматичног биља. Етиопски православци свој Васкрс зову Фасика, уз службе у својим Тевахедо црквама. На поноћну молитву одлазе у групама пјевајући побожне тропаре. Омрсе се паприкашем од пилећег меса са јајима, којег зову дороват, а послужи се и традиционална инђера. На Кипру док звоне непрекидно многобројна звона, на Васкршње јутро дјеца пале ватре зване ломбардије. Поред чореки пецива, спремају флаонес колаче од сира, нане и грожђица. У комшилуку се окупљају веће групе за честитање и туцање јајима. Бјелоруси прослављају Васкрс у некој тихој побожности. Током литургије освештава се и храна, обично пецива у облику животиња. Слављење Васкрса за њих је учвршћивање трајности вјере православне, коју одржавају вјековима.

ВАСКРС - УСКРС

Скоро редовно око празника у нашој штампи, односно јавности намеће се једна лажна дилема, да ли православни Срби празник Васкрсења Христовог треба да зову Васкрс или Ускрс? Тада разни лингвисти и други "мудраци" закључе да је обоје исправно, мада то нема никакве везе са постављеним питањем. Наиме, Васкрс је највећи вјерски празник Српске православне цркве која га је установила и слави вјековима и самим тим једино је она мјеродавна да каже како се зове тај њен празник. А дилеме нема, црква га зове Васкрсом, као што је прописала и традиционални поздрав "Христос васкрсе - ваистину васкрсе", којим се и потврђује тај највећи догађај у историји хришћанског свијета. Етнолог Боса Ристић тврди да су термин Ускрс Срби усвојили од својих католичких комшија, поготово они урбани "учени", желећи да се разликују од своје сељачке браће, који су празник "по црквеном" звали Васкрсом. Јер, ем је Ускрс некако модерније, ем је "исправно". Тако је кроз српско-хрватски језик у бившој заједничкој држави усвојена и "равноправна" латиница, која је временом "појела" ћирилицу. Није тајна да се многим Србима све што долази са западне стране чини некако боље и модерније. Па за аустроугарског вакта бјеше и таквих Срба који су одбацивали крсну славу, а почињали славити имендан, о чему је писао Илија Огњановић - Абуказем. Интересантно је да муслимани у Босни и Херцеговини никад неће погријешити коме од комшија треба честитати Васкрс, а коме Ускрс. Коначно, зашто ниједан Хрват, рецимо, никад свој Ускрс не назва Васкрсом? Па зар нас нису деценијама исти лингвисти учили да су оба термина исправна?

(Глас)