Стиже нам слава која није означена црвеним словом, али се поштује као да јесте

Православни Срби светог Ђорђа славе два пута годишње. У прољеће, 6. маја, обиљежава се Ђурђевдан - дан његовог страдања. А 16. новембра слави се Ђурђиц, у сјећање на тренутак када су његове мошти пренијете из Никомидије, данашњег турског Измира, у Лиду Палестинску.

То је био догађај толико важан за вјернике да је временом прерастао у један од најраспрострањенијих породичних празника.

Друштво

Отац Предраг Поповић открио који највећи гријех Срби праве приликом прослављања славе

Ђурђиц се поштује као да јесте црвено слово

Иако Ђурђиц формално није црвено слово, међу народом се поштује као да јесте. Не раде се тешки физички послови, не започињу се велики радови, а из куће се не износи ништа што сматрају "кућним благом". Ако празник падне у мрсни дан, припрема се мрсна трпеза, а ако падне у сриједу или петак, домаћини посте и припремају посну храну.

Кажу да је Ђурђиц по бројности свечара на осмом мјесту међу српским славама. То је и градска слава Новог Сада и Бора, што довољно говори колико је дубоко укоријењен у традицији.

Друштво

Сутра славимо ове светитеље: Примјер су мучеништва и добра, изговорите молитву за исцјељење

Дани од Ђурђица до Светог Мрате (24. новембра) називају се мратинци или вучји дани. У том периоду се не преде вуна, ништа се не пере, а кројачи и обућари имају обичај да одмарају. Народ вјерује да се тада "не дира ништа што би могло да наљути вука", јер су ови дани увијек били повезани са заштитом дома, стоке и огњишта.

За многе, овај празник је више од датума. То је моменат када се кућа утиша, запали свијећа, и макар на тренутак врати осјећај старог, познатог реда.

(Она.рс)