Влајко и Милорад су својом крвљу спасили више од 330 живота

Кораци којима деценијама два Беранца ходају у ритму солидарности, у граду су симбол хуманости, у статистици рекордери.

Влајко Лабудовић је сваком капљу своје крви спасао 179 живота. Милорад Шекуларац броји 154 донације. Иако су године поставиле границу, два пензионера редовно обилазе Завод за трансфузију крви, да мотивишу младе и са њима подијеле своје искуства.

За Влајка и Мика доброчинство је почело у средњој школи. Тако су кренули да граде мост између својих срца и нечије наде. Тај ланац није се прекидао деценијама.

"За себе могу рећи да сам човјек широке и племените душе, великог и храброг срца, јер сам несебично даривао у свим сегментима живота, што свједочи да је морало да ослаби. Сад ми рад помаже тзв. апарат песмејкер већ четири године, али не због давања крви", каже Влајко Лабудовић.

Свијет

Експлозије у Венецуели, авиони надлијећу град

"Чудан је то осјећај, то човјек не може да опише како је то задовољство када да крв и када је свестан и кад чује да некоме треба помоћ и да му помогне. Тако да то је нешто узвишено", истиче Шекуларац.

Из те узвишености настајала су нова пријатељства и кумства, дар који је чинио чуда и који не познаје ни вјеру, нити нацију,пише РТЦГ.

"Крв је иста за све, тече из вена исто. Никад нисам гледао, како сам рано почео да дајем крв, не знам гдје сам све стигао, али никад никог нисам знао, једноставно сам учествовао у акцијама и давао, јер знам да ће неком помоћи и спасити живот, што је и сврха давалаца крви", каже Лабудовић.

"Нешто сам онако сабирао, из наше куће, наше породице, отприлике око 203-204 литра крви је поклоњено некоме", каже Шекуларац.

Атмосфера у којој су спојени људи који својим примјерима подстичу хуманост. Даваоци које је екипа ТВЦГ затекла у Заводу за трансфузију крви истичу да желе да та крв некоме помогне и живот спаси, те да је то и људска обавеза.

"Изузетно важна дјелатност којом се ми бавимо, без њих не би могла да постоји. Ту би било и те како значајан број пацијената, болести, које би се завршиле на најгори могући начин када добровољних давалаца не би било", објашњава др Будимир Ивановић из Завода за трансфузију крви Беране.

Влајко и Милорад своје животне успјехе мере добрим дјелима. Тај примјер слиједе генерације које ће исписивати нове приче о солидарности и у чијим венама је нова шанса за нечији живот.