Када ти народ каже "НЕ", нађи странца који каже "ДА"

Уочи избора које нико није желио, на које је народ Српске натјерала коалиција Сарајево-Брисел-Берлин-Лондон, важно је прије свега, подсјетити како је до тога дошло.

Укратко, Кристијан Шмит, човјек који није потврђен у Савјету безбједности УН-а за високог представника, је наметнуо закон. Објавио га на веб страници, Сарајево га "уписало", легално и легитимно изабрани предсједник Републике Српске потписао законе које је донијела легално и легитимно изабрана Народна скупштина и онда он остане без позиције. Ако вам је нормално да један човјек мијења закон, да је његова воља јача од судова, да се његова ријеч не може пропитивати, онда овај текст није за вас.

Али, како то код Срба обично бива, ни овај пут није било јединства.

Нису сви политички актери рекли, оно што је кључно, а то да је народ изабрао Додика за предсједника на мандат од четири године. Мандат није три године, мандат није да га Шмит и Сена прекидају по својој вољи. Јер мандат предсједнику Српске је воља народа.

И онда су поједини прваци опозиције видјели своју шансу. Шансу да покушају да изађу из, колико год то грубо звучало, сјенке Милорада Додика и СНСД-а. Али и овај пут не баш превише отворено. Јер мало ко од "јунака" опозиције смије у ринг са најјачом партијом у Српској. Тако је СДС изашао са кандидатом који народу у Српској и није претјерано познат. Нико од перјаница опозиције, који не силазе са екрана и мрежа, није смио изаћи на мегдан. Још овај пут нема Додика.

Лидер ППД-а је у међувремену постао лидер ПСС-а (Покрет Сигурна Српска). Утопио је Драшко Станивуковић ову партију у покрет са бившим СНСД-овим градоначелником Игором Радојичићем, а о подршци СДС-у није се одмах изјаснио. "Мудро" је ћутао, а многи кажу, трговао подршком за оно што њега највише највише занима. 2026. Општи избори. Предсједник Републике Српске.

Лидер Листе за правду и ред, који је редовни гост федералних медија, се завадио и са опозицијом и влашћу. Мало ко се није нашао на "црној листи" Небојше Вукановића. Чак је у једном скупштинском излагању вријеђао народ једне херцеговачке општине јер су дали подршку СНСД-у.

И овдје долазимо до оног кључног.

У вријеме када се геополитичка ситуација толико окренула, да Република Српска има саговорнике у три најмоћније земље свијета, умјесто стабилности, долазимо до нове неизвјесности. Долазимо до тога да су опет неке европске "силе", највише у опадању, ровариле по БиХ, а како се чини успјеле су наћи "саговорнике".

Због којих циљева и чијих налога се опозиција уопште упустила у авантуру покушаја "отимања" мандата, који је народ повјерио СНСД-у још прије три године остаје непознато. Оно што је познати јесте да би, уколико до те промјене дође, Српска могла ући у веома турбулентан период.

Као само један примјер можемо навести распуштање Народне скупштине. Таква ситуација би понајвише користила онима који одавно желе само једно, нестанак Републике Српске.