Диплому заменила Партешом: Марија и Никола враћају осмех дјеци на КиМ

Тамо је, заједно са Николом, изабрала пут хуманости, солидарности и борбе за достојанствен живот свог народа. Кажу, није лако градити будућност у средини у којој су могућности ограничене и гдје су многе свакодневне потребе постале сложеније.

"Нама некако највише фали организација тог друштвеног, културног, спортског живота и таквих неких садржаја који би подигли квалитет самог живота овдје и то је након рата потпуно стало и некако смо остали тако у својим селима заглављени, заробљени у својим гетима", рекла је из ХО „Косовско Поморавље“ Марија Васић,

Кроз хуманитарну организацију „Косовско Поморавље“ желе да врате осјећај заједништва, да дјеци омогуће безбрижније дjетињство, младима пруже прилику за образовање, а породицама помогну да живе од свог рада.

"Јако нам је важно што имамо стипендирање ученика и студената са Косова и Метохије и кроз тај програм је прошло око 200 младих људи који сваког мјесеца добијају мјесечну подршку наше организације", додала је Васић.

У сарадњи са манастиром Драганац, организују и „Моравске духовне вечери“.

"Једна врста програма и предавања, једном мјесечно се одржава у неком од наших села и да окупљамо људе, да се бавимо неким нашим важним друштвеним и духовним темама и ту су нам гости и различити предавачи, људи из цркве, професори, глумци", истакла је Васић.

Неизвјесност, безбједносни проблеми и све мање прилика за младе људе постали су саставни дио живота на Косову и Метохији. Јован Зафировић је родни крај напустио због студирања, али одлазак никада није значио и раскид са завичајем. У причи о свом завичају не види само тешкоће.

"Ипак они који остају тамо, када проведете мало више времена схватите да живот тече, да су они упркос свему и насмијани и позитивни и у том смислу Косово је специфично и за дефинисање а и тај наш менталитет", рекао је Јован Зафировић.

Између неизвјесности и наде, људи на Косову и Метохији настављају да живе, стварају и чувају своју заједницу. Док има људи који не одустају, који помажу, окупљају и стварају, постоји и нада да овај простор неће остати само завичај оних који су отишли, већ дом и оних који тек долазе.