Никад драматичније поруке: Вријеме мира је готово, Европа није спремна на оно што долази

Не ради се о ратним хушкачима, већ о упућеним појединцима – садашњим и бившим припадницима оружаних снага, званичницима влада и НАТО-а, као и стручњацима из одбрамбене индустрије. Њихове процјене темеље се на обавјештајним анализама према којима се Русија припрема за могући директан сукоб с Европом, пише Си-Ен-Ен.

Према њиховим ријечима, једини начин да се такав сценариј спријечи јесте да се осигура да Европа, ако до рата дође, изађе као побједник. Иако су већа улагања у хронично запостављену европску одбрану кључна, безбједносни стручњаци све чешће упозоравају да је нужна и темељна промјена начина размишљања на свим нивоима. Вријеме је, поручују, да европске владе укључе грађане и јасно им ставе до знања да је период у којем је Европа могла игнорисати пријетњу рата завршен.

– Мислим да постоје назнаке да су друштва спремна водити овај разговор, али истовремено видимо владе које још немају довољно храбрости да га поведу са својом јавношћу – рекао је Сем Грин, професор руске политике на King’s College Лондону.

Стручњаци оптужују Русији, Москва све негира

Међу стручњацима се све више учвршћује став да Русија већ води хибридни рат против Запада, кроз саботаже, изазивање хаоса и ширење дезинформација унутар политичких система западних земаља. Као доказе наводе поновљена нарушавања ваздушног простора НАТО-а од стране руских авиона и дронова, ометање ГПС сигнала у балтичком региону, кампање дезинформација те саботажне нападе на кључну инфраструктуру у више држава, који се доводе у везу с руским обавјештајним службама. Москва досљедно негира било какву умијешаност.

Промијенили перцепцију

Грин сматра да су ови напади већ промијенили перцепцију многих у Европи, иако се поједини политичари још устручавају да их отворено назову хибридним ратовањем.

– Људи су уплашени, нарочито како све ово постаје видљивије. Видимо дронове у близини аеродрома и расте осјећај да је само питање времена када би један од њих могао срушити путнички авион – упозорио је.

Руски предсједник Владимир Путин изјавио је почетком децембра да Русија не планира рат с Европом, али је додао да би, ако Европа започне сукоб, Русија била спремна одмах одговорити. У балтичким земљама превладава став да би евентуални напад могао услиједити већ за три године, док су истраживачи с Harvard Kennedy Schoola утврдили да се у процјенама званичника најчешће спомињу 2027. и 2028. година.

Суочен с растућом пријетњом, НАТО је развио детаљне планове за одбрану од могуће руске агресије на Балтик. Ипак, стручњаци упозоравају да ти планови често немају реално упориште.

– Постоји план, с прецизним бројкама. Али владе не подузимају кораке потребне за његову реализацију. И даље планирамо на основу онога што не постоји – рекао је Џек Вотлинг, виши истраживач Института РУСИ, упозоравајући на опасност ослањања на „листу жеља“ умјесто на стварне капацитете.

Слична упозорења долазе и из Уједињеног Краљевства. Међу онима који позивају на хитно дјеловање је и бивши генерални секретар НАТО-а Џорџ Робертсон. Генерал Ричард Баронс, један од аутора стратешке ревизије британске одбране, наглашава потребу јачања инфраструктуре, војске, резерви и цивилне заштите.

Питање воље

– Искрено, не треба нам много више анализа да знамо шта треба урадити. Проблем је у томе што то заиста морамо и провести – рекао је Баронс, додајући да цивилно друштво и политичари имају друге приоритете.

Према његовој процјени, Уједињеном Краљевству би, овим темпом, требало око десет година да се припреми за рат.

– А наше анализе и поруке савезника говоре да можда имамо само три до пет година. Ово је, дакле, питање воље – друштвене једнако колико и политичке – али и способности – закључио је.

Деценијама су многе европске престонице мало пажње посвећивале одбрани. Након 1945. године, без великих ратних сукоба на континенту, Европа је уживала у најдужем периоду мира у својој историји, што је донијело тзв. дивиденду мира.

Владе су средства усмјеравале у социјалну заштиту, ослањајући се на Сједињене Америчке Државе у случају озбиљне пријетње. Међутим, услиједила су два снажна упозорења – поруке америчког предсједника Доналда Трампа да се савезници више не могу у потпуности ослањати на САД, те сукоб у Украјини.

Због тога је већина европских чланица НАТО-а повећала издвајања за одбрану. Према подацима Савеза, 31 од 32 чланице ове године достићи ће циљ од 2% БДП-а за одбрану, што је значајан скок у односу на свега шест чланица 2021. године.

Чланице су се чак договориле да до 2035. године повећају тај циљ на 5% БДП-а, иако су многи аналитичари скептични због озбиљних финансијских притисака с којима се европске државе суочавају.

Објаснити бирачима да ће бити потребна прерасподјела средстава и веће укључивање грађана у резервни или редовни војни састав није разговор који политичари радо воде.

Истраживања Еуробарометра показују да је 78% Европљана забринуто за безбједност Европске уније, али одбрана ипак није свима међу главним приоритетима.

Колико је тема осјетљива показао је и случај начелника француских оружаних снага, генерала Фабијена Мандона, који је прошлог мјесеца изазвао бурне реакције упозоривши да се Француска мора припремити на могуће будуће губитке у случају руске агресије.

Војни рок

– Морамо прихватити губитак своје дјеце како бисмо заштитили оно што јесмо – поручио је тада.

Робин Потер, сарадник британског института Chatham House, истиче да се спремност грађана широм Европе да препознају пријетњу и учествују у њеном сузбијању значајно разликује.

– Ако сте на истоку, ако граничите с Русијом, попут Пољске или балтичких земаља, пријетња је врло стварна и људи већ подузимају конкретне кораке, попут изградње јавних склоништа, јер сматрају да је ризик од ваздушних напада већи – рекао је.

Шведска и Финска ажурирале су смјернице за грађане о понашању у случају рата, док су Литванија, Летонија и Шведска поново увеле обавезни војни рок. Друге земље, међу њима Њемачка и Пољска, покренуле су програме добровољне војне обуке.

Потер наглашава да су грађани који имају веће повјерење у институције склонији прихватити личне жртве за опште добро. Као примјер наводи нордијске земље, гдје је концепт грађанске дужности и „тоталне одбране“ – у којој сваки грађанин и свака компанија имају улогу у одбрани – дубоко укоријењен.

– Ако људи осјећају да држава ради за њих, већа је вјероватноћа да ће и они пожељети нешто узвратити – закључио је, постављајући питање може ли се такав модел примијенити у друштвима с ниским повјерењем у институције, попут Уједињеног Краљевства.