Научници први пут свједочили стварању нове Земљине коре

Невјероватни призори забележени су на Југоисточном индијском хрпту, пише Сајенс алерт.

Систем средњоокеанских хрптова, дуг око 65.000 километара, означава границе на којима се сусрећу Земљине тектонске плоче.

У тим дубинама, далеко од сунчеве свјетлости, огромне силе цијепају морско дно, а у насталу пукотину продире магма. Она се затим хлади и очвршћава, стварајући нову кору. На тај начин настало је више од двије трећине Земљине површине.

Подводна опсерваторија на правом мјесту

Крајем фебруара 2024. године, тим научника предвођен морским геофизичарем Жан-Ивом Ројером из Француског националног центра за научна истраживања поставио је подводну опсерваторију на Југоисточном индијском хрпту, између Аустралије и Антарктика. Циљ је био да забињеже једну од ријетких, силовитих епизода у којима настаје ново морско дно.

Наука и технологија

У Атлантском океану откривен корални гребен величине Ватикана

Ширење морског дна није постепен процес. Тектонска напетост нагомилава се деценијама прије него што се ослободи у наглим, снажним пробојима, које истраживачи називају "квантним" догађајима. Тим је поставио пет аутономних хидрофона у нади да ће забиљежити једну такву катаклизму.

Догађај какав се виђа једном у 40 година

Само неколико мјесеци касније, у априлу 2024. године, догодило се управо оно чему су се надали - морско дно се распукло.

"Срећа прати храбре, како се каже. Нисмо ни сањали да ћемо забиљежити овако велики догађај. Надали смо се да ћемо измјерити барем постојано растезање хрпта од неколико центиметара, али смо умјесто тога присуствовали догађају какав се догађа једном у четрдесет година и измерили помјерање од неколико метара", изјавио је Ројер.

Током 16 дана крајем априла, оса хрпта је попустила, омогућивши нагомиланој магми да продре у океанску кору. Огромне плоче магме, познате као дајкови, пробиле су се кроз кору за мање од два сата, убризгавши у њу око 150 милиона кубних метара магме.

Ширење дајкова изазвало је земљотресе, активирало дуго усправане раседе и испразнило резервоар магме испод хрпта. На крају је лава избила до самог морског дна, узрокујући даље пропадање.

"Као посљедица тога, морско дно изнад коморе веома брзо се урушило. Укупно се дно долине која означава осу хрпта спустило за 4,2 метра. Ово је први пут да је један такав 'квантни' догађај ширења морског дна посматран из сата у сат", објаснио је Ројер.

Готово пола милиона пута брже од просјека

Овај догађај био је савршен доказ да се ширење морског дна не одвија непрекидно, већ у огромним налетима. На свом врхунцу, хрбат се раздвајао брзином од пет центиметара у минути - готово пола милиона пута брже од дугорочног просјека, који износи око 6,3 центиметра годишње.

Наука и технологија

Застрашујуће створење са дна океана: Откривена нова врста дух ајкула

"Измерена хоризонтална померања од два до четири метра одговарају периоду од 30 до 60 година непрекидног ширења том просјечном брзином, што нам даје представу о томе колико се често овакви 'квантни' догађаји понављају", објаснио је Ројер.

Ријешена дугогодишња геофизичка загонетка

Захваљујући овом посматрању, истраживачи су коначно успјели да ријеше и дугогодишњу геофизичку загонетку. Научници одавно знају којом се брзином тектонске плоче размичу, али када би сабрали сва помјерања изазвана регистрованим земљотресима, резултати се никада нису поклапали. Једноставно није било довољно земљотреса да објасне стварну брзину ширења.

Ројер и његове колеге открили су где је "нестао" остатак померања. Иако су догађај пратили земљотреси, њихови модели показали су да су се раседи помјерили знатно више него што су сами земљотреси указивали. Већина кретања догодила се асеизмички - тихо, без стварања снажних сеизмичких таласа.

Ова запажања пружају основу са којом се сада могу упоређивати сеизмички подаци, помажући научницима да боље разумију како се океанско дно шири чак и када немају среће да томе непосредно присуствују.

"Показали смо да је, уз мало среће, али и вјештине, сада могуће мјерити ширење морског дна. То отвара нове видике за морске геофизичаре", закључио је Ројер.

Налази су објављени у часопису Нејчр.