Био је мртав 40 минута: Пробудио се слијеп, али као друго човјек

Током пандемије 2021. године, радио је непрекидно.

А онда је, са само 39 година, овај до тада потпуно здрави отац двоје дјеце изненада доживео срчани застој.

Вече које је почело сасвим обично, вечером уз кобасице и помфрит на каучу, завршило се драматично.

Срушио се без свијести.

Због насљедног обољења, срце му је стало.

Патрик је био клинички мртав пуних 40 минута.

Његова супруга му је пружала реанимацију, док су њихова кћерка и син, тада стари девет и седам година, потрчали по помоћ.

Покушаји болничара да га дефибрилатором врате у живот нису успијевали.

У очајничкој борби за живот, љекари су посегли за инјекцијама адреналина, присјећа се Патрик.

"Изнова и изнова су покушавали да ми покрену срце", додаје.

У тим тренуцима, његова супруга почела је да губи наду, уверена да га је заувијек изгубила.

А онда - чудо.

Срце је поново почело да куца.

Послије недјељу дана проведених у коми, Патрик се пробудио као други човјек.

Имао је оштећење мозга које је утицало на његов вид, памћење и издржљивост.

Више није могао да ради, нити живи темпом којим је некада живио.

Хроника

Осумњичен за насиље у породици: Затражен притвор за Лакташанина

Ипак, управо та драматична промјена, каже у подкасту Ready to talk, новинарке Еме Барнет, донела му је нову перспективу.

Данас је, истиче, присутнији у сопственом животу и односима с ближњима.

То је промијена погледа на свијет који, чак и када је могао није желио да поништи повратком на стари начин живота.

'Пробудио сам се слијеп'

Ипак, пут до данашњег прихватања био је дубоко трауматичан.

"Пробудио сам се слијеп", присјећа се Патрик првог сјећања послије коме.

"Доживљавао сам ствари око себе, али нисам успевао да их повежем, да их заиста разумијем", додаје.

Губитак вида покренуо је снажне и живописне халуцинације.

Ријеч је о феноменому познатом као Шарл Бонеов синдром, начину на који мозак "попуњава празнине", настале изненадним губитком визуелних доживљаја.

Док су неке од тих визија биле застрашујуће, друге су, каже, дјеловале "величанствено" и необично лијепо.

Послије операције отвореног срца, Патрик је у једној од халуцинација био убијеђен да медицинска сестра покушава да га убије.

Халуцинације су му понекад пружале и мир.

Једна га је одвела у санаторијум у Алпима, гдје је посматрао снежне планине док су медицинске сестре разговарале у сусједној соби.

Ово искуство му је пружило "блажено" осјећање сигурности.

Како му се вид полако враћао, љекари су схватили да су проблеми с видом посљедица повреде мозга.

Његов вид и даље је ограничен, попут посматрања света кроз телескоп.

Рани когнитивни тестови открили су да је Патрик у доњих два одсто по способности памћења и брзини менталне обраде информација.

Прави ефекат повреде постао је видљив тек када се вратио кући.

Тешка исцрпљеност приморава га да пажљиво распоређује енергију.

"Никада, ама баш никада се не будим одморан. Сваког јутра се будим исцрпљен, а како дан одмиче, осећам се све горе", каже.

Остали спортови

Аустралка освојила злато у новој олимпијској дисциплини

Менталне промјене такође су захтијевале прилагођавање.

Патрик је открио да му послије иницијалног опоравка "није било стало ни до чега".

То није била депресија у правом смислу, већ стање познато као патолошка апатија, које он описује као "лебдјење кроз вријеме" без тла под ногама.

Терапија и лијекови помогли су да му да поврати мотивацију, док га је психолог подстицао да оплакује живот који је изгубио.

Ипак, Патрик отворено говори да му недостаје спонтаност свакодневног живота, прилика да се уклопи са људима властите доби кроз "активно учествовање у друштву", али и да се без ограничења игра са децом.

Такође, осећа кривицу према супрузи, којој, како каже, заправо "преноси" сопствено памћење.

"Истина је да је она заправо моја неговатељка. Живим готово као да сам веома, веома стар", признаје.

'Живим богатији живот.'

Упркос свим драматичним промјенама, Патрик каже, да на много начина, ипак више воли овај живот.

Промијенио је каријеру, постао писац и сада има више времена да ужива у животу.

"Сада живим полако, не из избора, већ зато што морам. Али то заиста и цијеним. Примјећујем више љепоте у стварима него раније, имам осјећај да живим богатији живот управо зато што живим спорије", каже он.

"Моја перспектива је потпуно измијењена. Захвалан сам што сам жив", напомиње.

Његов однос са породицом такође се промијенио - набоље.

Сада може да се смије заједно са њима на рачун необичности сопственог стања.

"Мислим да смо сада јачи него икад… веза између нас је много ближа због свега што се догодило", додаје.

"Најважнија ствар за мене одувијек је била породица, али сада могу да јој дам много више себе. Раније сам готово само површно био присутан у животу с њима", каже Патрик.

Његова јединствена ситуација омогућила му је да се ослободи свакодневне трке за послом.

"Толики број људи осјећа исто… превише су заузети да би живјели прави живот. Не бих мијењао оно што ми се догодило.

"Чак и са ограничењима, сада волим властити живот. Волим бити код куће када се дјеца врате из школе. Волим што не јурим с једне обавезе на другу.", закључује, преноси Нин.