Нова нада у борби против рака: Нанотијелима научници разарају унутрашњу структуру карцинома

Када су та чворишта циљано разграђена, раст тумора је практично заустављен, преноси SciTechDaily.

У центру овог открића налази се ријетка, али агресивна врста рака бубрега позната као транслокациони ренални карцином, који се најчешће јавља код дјеце и младих одраслих особа. Ова болест настаје када се дијелови различитих хромозома погрешно споје, стварајући тзв. фузионе гене. Такви гени производе ненормалне протеине који се не понашају као у здравим ћелијама, већ преузимају контролу над кључним процесима унутар једра.

Друштво

"С љубављу храбрим срцима": Из буџета предсједника Српске уплаћено 1,5 милиона КМ

Оно што је истраживачки тим посебно занимало јесте чињеница да се ови фузиони протеини не распоређују насумично у једру ћелије. Напротив, они се окупљају заједно са молекулима РНК и формирају течне, капљичасте структуре, налик микроскопским кондензатима. Те структуре нису опасне саме по себи — слични процеси постоје и у здравим ћелијама — али у овом случају оне бивају „отете“ од стране рака и претворене у погонске центре туморског раста.

Да би се ово разумјело, важно је знати да ћелијско једро није статична, чврста структура, већ изузетно динамично окружење. Многи процеси у једру одвијају се кроз привремена окупљања молекула, која се формирају и разграђују по потреби. У раку, међутим, ови скупови постају превише стабилни и превише активни, непрестано подстичући гене који гурају ћелију ка неконтролисаном размножавању.

Истраживачи су открили да у транслокационом реналном карциному ова капљаста чворишта дјелују као централна мјеста гдје се појачава активност гена одговорних за раст тумора, преживљавање ћелија и отпорност на стрес. Другим ријечима, тумор не зависи само од мутираног гена, већ од просторне организације молекула у једру, која му омогућава да функционише ефикасније и агресивније.

Занимљивости

Чоколада ће нестати до 2050. године, предвиђају научници

Кључно питање које су научници поставили гласило је: ако је ова структура толико важна, да ли се она може циљати директно? Умјесто да покушају да блокирају појединачне протеине, они су развили стратегију која разграђује саму структуру ових чворишта. У експериментима су користили специјално дизајниране молекуле, тзв. нанотела, који се везују за фузионе протеине и дестабилизују њихове међусобне везе.

Када су ове молекуле активиране, капљасте структуре у једру су буквално изгубиле свој облик и „растопиле се“. Без њих, ћелије рака више нису могле да одржавају појачану активност кључних гена, што је довело до успоравања, а затим и потпуног заустављања раста тумора. Овај ефекат потврђен је и у лабораторијским ћелијама и у животињским моделима.

Посебно је значајно то што овакав приступ не напада ћелију „силом“, као што то чине класичне хемотерапије, већ циља организацију болести на молекуларном нивоу. Умјесто да се убија све што се брзо дијели, разграђује се инфраструктура која раку омогућава да функционише као координисан систем. То отвара могућност да будуће терапије буду прецизније и потенцијално мање токсичне за здрава ткива.

Аутори студије наглашавају да се овде не ради о готовом лијеку, већ о доказу концепта. Ипак, импликације су далекосежне. Ако и други тумори користе сличне унутрашње структуре за одржавање своје агресивности, онда би разградња тих структура могла постати потпуно нова класа терапијског приступа у онкологији. Умјесто борбе против појединачних мутација, терапија би била усмјерена на архитектуру болести унутар ћелије.

Свијет

Путин открио колико је повећана производња оружја у Русији

У ширем смислу, ово истраживање показује колико је савремена биологија рака одмакла од једноставне идеје „један ген – једна болест“. Рак се све више посматра као поремећај организације, динамике и просторног распореда молекула у ћелији. Разумијевање тих процеса не само да продубљује наше знање о природи тумора, већ отвара врата терапијама које дјелују тамо гдје је болест најрањивија — у самом начину на који је изграђена.