“Овај гријех нас води у духовну смрт” Свештеник Александар открио зашто неки људи не напредују

Можемо се кретати брзо, освајати циљеве и гомилати достигнућа, али ако у себи носимо немир, огорченост или тежину прошлих повреда, тај напредак остаје крхак и пролазан.

Православно учење вијековима подсјећа на то да пут ка испуњеном животу не води кроз надметање и доказивање, већ кроз смирење, љубав и праштање. Управо ту долазимо до једне од најтежих, али и најважнијих лекција – мржња никада не ослобађа, већ везује.

Иако се често чини као оправдан одговор на неправду или бол, мржња заправо највише штети ономе ко је носи. Она не доноси снагу, већ исцрпљује. Не доноси јасноћу, већ замагљује поглед на свет. Човјек оптерећен огорченошћу полако губи способност да види ствари онаквима какве јесу и себе, и друге, и живот у цјелини. Све постаје обојено тамом унутрашњег немира.

У том стању нема кретања напред. Постоји само стајање у мјесту, заробљеност у емоцијама које не воде разрешењу, већ продубљују унутрашњи хаос.

Зато опроштај није слабост, како се често погрешно тумачи, већ чин личне слободе. Опростити не значи оправдати туђе поступке – значи одбити да носимо терет који нас вуче уназад. Значи изабрати себе, свој мир и своју будућност.

Свештеник Александар Прашчевић управо је на то указивао када је говорио о томе колико мржња може да паралише човјека:

– Ако желиш да напредујеш у животу, у духовном, друштвеном, пословном и сваком другом погледу, онда ти немаш времена за мржњу. Она не само да те држи окренутог уназад, него те и везује за терет који није твој. Једино љубављу можеш да крчиш пут напред, док ће те мржња увек држати заглављеног у туђем блату. Ако знаш да те неко мрзи, опрости због себе. Живи и диши љубављу и пусти да те уздигне, високо, високо…”

Кошарка

"Па није Жељко Обрадовић задужен да током сезоне гледа свакојаке играче, изгубили смо највећег тренера"

Ове ријечи посебно одзвањају у свакодневици, где често несвјесно бирамо да задржимо љутњу, враћамо се на старе повреде и изнова проживљавамо оно што нас је заболело. А сваки пут када то учинимо – ми заправо бирамо стагнацију.

Јер, како даље објашњава, суштина проблема лежи много дубље.

Гријех, у свом основном облику, није само скуп погрешних поступака – већ стање у којем нема љубави. То је тренутак када бирамо себе науштрб другог, када сопствено задовољство стављамо изнад туђе потребе, када се затварамо у свој мали, самодовољан свијет.

– Кад год изаберем своје задовољство које повређује другог, то је грех. Кад год се затворим у свој мали свет у коме сам ја само задовољан, то је смрт љубави. А где нема љубави, ту је и духовна смрт – говорио је.

Друштво

Полиција у БИХ забранила блокаде превозника

Управо у тој реченици крије се суштина – без љубави нема живота у пуном смислу те речи. Постоји само постојање, без дубине, без смисла и без правог кретања.

Зато прави напредак не почиње споља, већ изнутра. Он почиње оног тренутка када одлучимо да не хранимо оно што нас разара, већ да негујемо оно што нас гради. Када бирамо разумевање уместо осуде, праштање уместо горчине и љубав уместо дистанце.

Јер једино оно што је изграђено на љубави има снагу да траје. И једино такав пут, колико год био тих и неприметан, води ка истинском миру, преноси Она.