Приједорчанка Матеа Јандрић примљена на пет међународних факултета и одабрала Барселону

Да би задржала стипендију, мора бити у 40 одсто најбољих у својој генерацији.

Деветнаестогодишња Матеа Јандрић од малих ногу је била свјесна да је знање моћ, а познавање страних језика највеће богатство. Родитељи су је послали на три љетне школе у иностранство (Кипар, Аустрија/Салцбург и УК/ Лондон), гдје се први пут, са само 12 година, сусрела с одвајањем од породице. Након завршеног првог и другог разреда приједорске гимназије, пријавила се на УВЦ (Колеџ Уједињеног Свијета) у Мостару и тамо завршила средњу школу, пратећи ИБ програм на енглеском језику.

“Свако кроји своју судбину и бира свој пут на основу могућности и жеља. Али ја сам одмалена осјећала да су студије у иностранству моја карта за будућност коју хоћу да изградим. У Мостару сам имала савјетницу за универзитете, која ми је, на основу мојих жеља, направила листу најбољих факултета на које се могу пријавити. Примљена сам на пет факултета, укључујући и ЕСАДЕ у Барселони, који ми је био прва жеља”, присјећа се Матеа.

Хроника

Из затвора у Мостару побјегао затвореник: Уз помоћ грађана лоциран и ухапшен

Ту је настао први проблем. Сви факултети били су изван финансијских могућности њене породице, па је знала да, ако жели успјети, мора добити стипендију. У првом кругу пријавила се на двије стипендије и обје добила: једну на ИЕ Универзитету у Мадриду и другу на ЕСАДЕ-у у Барселони.

“Не морам ни рећи да мојој срећи није било краја када сам добила финансијску помоћ за свој први избор. Након тога више није било дилеме гдје ћу отићи. Јединица сам, и одувијек смо били само мама, тата и ја. Одмалена сам била јако самостална и одговорна, па вјерујем да је мој одлазак од куће теже пао родитељима него мени. Поготово тај ‘рани одлазак’ у средњој школи. Али знали су да сам много више могла добити него изгубити, тако да вјерујем да им је то донијело одређени мир”, истиче Матеа.

Наравно, било је дана када јој је било тешко и чезнула је за брижним родитељским загрљајем. Али и ти тренуци прођу. Говорећи о искуствима из Шпаније, наводи да је Барселона предивна.

“Што се тиче факултета, такође сам презадовољна. Програм који сам уписала је тачно оно што сам жељела и замишљала. Сви професори су изузетно квалификовани, имају докторате и веома су отворени за комуникацију и сарадњу. Оставља нам се много простора за групне радове, пројекте, снимке и истраживања.

Свијет

Америка укида санкције на извоз бјелоруског калијума

Од осам предмета које слушам ове године, само из једног имамо класичну књигу; све остало су материјали које добијамо, стручне књиге на које се ослањамо те много истраживања и читања”, казује млада Приједорчанка и признаје да ипак није све идеално.

У туђој земљи, окружена странцима и далеко од куће и породице, постоје бројни изазови. Сматра да је једнако важно говорити управо о тим изазовима, јер се у супротном ствара погрешна слика. Објашњава да је градиво обимно и захтјевно. На факултету проводи готово десет сати дневно, осим петком када је распоред краћи, и викендом, када је слободна.

“Радним данима често будем исцрпљена, али када се осврнем на све што сам успјела и што сам себи омогућила, брзо се подсјетим на свој циљ и одмах ми буде лакше. Сва предавања су ми обавезна, и уколико не испуним потребну квоту присуства, не могу изаћи на испит. А пошто сам на стипендији, да бих је задржала и наредних година, морам бити у 40 одсто најбољих у својој генерацији и не смијем преносити испите. То с једне стране ствара притисак, али с друге ми је огромна мотивација”, наводи она.

Пријатеље из разних дијелова свијета стекла је још у Мостару.

“У том релативно малом и доста подијељеном граду, нас је било из преко 70 земаља свијета. Довољно је рећи да сам у првој години тамо била цимерка с три дјевојке из Нигерије, Новог Зеланда и Норвешке, а у другој с једном из Америке. Наравно, у Мостару је било много више наших људи, што је и очекивано, па сам имала и доста пријатеља с Балкана”, истиче наша саговорница, додајући да је ситуација у Барселони другачија.

Свијет

Трамп најавио копнене ударе на циљеве у Латинској Америци

“Јако је мало наших или сам ја једноставно наишла на врло мали број њих. Највише сам окружена странцима и на мом смјеру нема никога из земаља бивше Југославије. На другим програмима у ЕСАДЕ их има, с некима сам у контакту и били смо заједно у ресторану који се зове ‘Југославија’, а држе га наши људи. Тако да је истина да једни без других не можемо. Пријатељица с којом сам тренутно најближа је из Албаније, чиме вјероватно разбијамо све предрасуде које оба народа имају једно о другом. Заиста је важно пронаћи некога с ким можеш подијелити лијепе вијести, али и некога на кога се можеш ослонити када ти дан није баш најбољи”, рекла је Матеа.

На ЕСАДЕ факултету студира програм економије и међународних односа. Овај студијски програм је специфичан: траје пет година, а главна карактеристика је то што представља спој два различита смјера.

“У суштини, паралелно студирам два програма на истом факултету и, када га завршим, добијам двије дипломе: једну из бизниса и економије, и другу из области међународних односа. Имам још довољно времена да одлучим чему ћу се тачно посветити, а како будем улазила у све стручније предмете, вјерујем да ћу направити прави избор. Током студија обавезна сам да одрадим и неколико пракси, за које вјерујем да ће ме додатно усмјерити.”

Слободно вријеме јој је ограничено. Факултет јој, како каже, одузима много више времена него што је очекивала. Иако јој је студирање приоритет, Матеа сматра да је једнако важно имати и тај “студентски живот” те посветити више времена себи и друштву.

“На томе ћу дефинитивно порадити у сљедећем семестру, уз наду да ће ми обавезе то и омогућити, сада када је период адаптације прошао. На факултету проведем око 10 сати дневно, два сата ми оде на путовање до и од факса, а уз седам – осам сна, остане једва око четири сата слободног времена, које често проведем учећи или са пријатељима. Додатно, моја генерација ме изабрала да будем делегат, спојница између студената и менаџмента факултета, па ми и ти састанци одузимају дио ионако ограниченог времена”, објашњава она.

Друштво

Каква нас недјеља очекује сутра?

Тренутно нема времена ни за какав посао, иако би, каже, вољела радити и барем мало финансијски помоћи родитељима. Приоритет јој је факултет и у првом семестру максимално се фокусирала на то.

“Вјерујем да ће тако бити током цијеле прве године. У наредним годинама планирам пронаћи хонорарни посао или плаћену праксу, јер сматрам да ћу тиме додатно унаприједити свој ЦВ и портфолио. Многи студенти са старијих година већ имају своје мале бизнисе или раде као фриленсери, тако да не сумњам да ћу и ја успјети у томе када дође вријеме”, објашњава Матеа.

Путовања обожава и труди се да путује што више. Још није стигла обићи мања мјеста око Барселоне, али нада се да хоће у наредним мјесецима. У Барселони је нешто више од три мјесеца, а кући је била само једном – и то на три дана.

“Због обавезних предавања не могу често путовати, али не пада ми то тешко, јер заиста уживам овдје. Наравно, недостају ми родитељи и мој пас, али одлазак на факултет је нормалан корак у животу и јасно ми је да не могу заувијек живјети с родитељима”, истиче она.

Коментаришући трошкове живота у Барселони, подсјећа да је то туристички град, што се највише одражава на цијене станова. Што се тиче свакодневних намирница, цијене су, каже, готово идентичне као и код нас.

“Када је ријеч о шминки, козметици и одјећи, све је јефтиније у Шпанији у поређењу са БиХ. Одушевљена сам градским превозом у Барселони, све је толико добро повезано и тачно, да чак и локално становништво потврђује да је аутомобил само сметња и да је често потребно више времена аутом него јавним превозом.”

Матеа Јандрић често даје савјете преко друштвених мрежа младима који желе нешто више сазнати о школовању у иностранству.

Свијет

Земљотрес јачине 5,8 степени погодио Аљаску

“Живот у иностранству није за свакога и никада не бих наговарала некога нити га убјеђивала да је то нужно боље. Мислим да свако од нас најбоље познаје своје жеље и могућности, али бих нагласила да страх не треба да буде препрека. Предности су да се осамосталиш, научиш гледати свијет из друге перспективе и једноставно си приморан да себи створиш потпуно нови живот, далеко од комфора свог дома, породице и пријатеља. Много је лакше отићи у непознато када имаш искуства других. Знам колико је наших људи у Аустрији и Словенији, али ја у Барселони, нити у Шпанији генерално, нисам познавала никога кога бих могла питати за савјет, тако да сам већину ствари морала сама схватити успут. Управо због тога одлучила сам да своја искуства, живот у Барселони и препоруке дијелим на друштвеним мрежама. Надам се да је људима занимљиво гледати, а ако уз то могу макар једној особи олакшати – сматраћу да се труд исплатио. Трудим се показати како изгледају моји дани овдје, подијелити препоруке, савјете како упасти на ЕСАДЕ и ширити свијест о томе да је заиста могуће добити стипендију на престижном универзитету у Шпанији”, каже ова деветнаестогодишњакиња.

Додаје да прије ње у УВЦ школама није било никога из Приједора више од пет или шест година, како су јој рекли из Националног комитета. Међутим, ове године се пријавило чак троје.

“Што се тиче неких мојих планова, намјеравам уписати и мастер у иностранству и не сумњам да ћу, када за то дође вријеме, изабрати прави пут”, категорична је Матеа Јандрић.

“УМЈЕСТО ЈЕЛКЕ, ЗА НОВУ ГОДИНУ ЋУ ОКИТИТИ ПАЛМУ!”

Говорећи о утисцима из Барселоне, наводи да је град огроман и чаробан.

“Још се не могу навикнути на то да сам у овом предновогодишњем периоду на мору и да је напољу 16 степени, иако вјетар и бура знају правити проблеме. Шалим се с пријатељима да ћу окитити палму умјесто јелке”, каже Матеа.

(козарски вјесник)