Коме се окренути и на чија врата покуцати?

Срби, као народ, традиционално су окренути Русији за коју нас вежу религија, култура, традиција, историја. Истина, то пријатељство некада је било на климавим ногама, али посљедње двије деценије, могло би се слободно рећи да је прерасло у стратешко партнерство.

Томе су свакако највише допринијели Милорад Додик и Владимир Путин. Обнашајући највише државне функције, изградили су партнерство чији значај прелази границе добрих дипломатских односа.

"Рука" Виталија Чуркина и сусрети са Путином

Од "руке" Виталија Чуркина у Савјету безбједности УН-а, коју Срби никада не би смјели да забораве, до тога да је Додик био један од ријетких лидера који се састајао са Путином, када је руски предсједник био сатанизован у западним медијима, само су неке од ствари које су духовну повезаност два народа материјализовале. Не треба заборавити и да БиХ није увела санкције Русији искључиво због политике Републике Српске.

Додик и актуелно руководство Српске су чести гости у Кремљу, а "прст у оку" бриселској администрацији јесте што су редовно на Паради која се одржава у Москви поводом Дана побједе над нацизмом.

Дан Европе или Дан побједе

И ту долазимо до новог покушаја прекрајања историје у којем бројне европске државе покушавају да гурну под тепих своју мрачну прошлост.

Свијет

"Када се Њемачка наоружава, Европа заврши у пламену"

Сва злодјела која су чинили, као да не постоје. За све се оптужује мала шачица нацистичких првака, а фокус се тотално окренуо на Путина.

Од почетка Специјалне војне операције, и покушаја Русије да заштити етничке Русе од бруталних злочина неонацистичких фаланги у Украјини, Европа (она под Бриселом) се "повампирила". На површину излазе оне идеје које су управо Совјети (читај Руси) гурнули на сметлиште историје прије више од 80 година.

"Ми смо ослободили Европу од фашизма, али нам они то никада неће опростити". Реченица маршала Совјетског Савеза, Георгија Константиновича Жукова, можда и најбоље описује тренутно стање у којем се тренутно налази ЕУ. Ако се узме у обзир да су садашњи бројни функционери директни потомци наци-фашистичких лидера, јасно је у ком смјеру "стари континент" поново иде.

Ипак, Европа данас није Европа од прије 90 година, бар не у војно-економском смислу. Неспособност њених лидера да препознају процесе, од економских, технолошких, војних и геополитичких, довела је до тога да ЕУ није глобални играч. Она своју моћ покушава да пројектује тамо гдје још има послушника који су вољни да је слушају.

Дан Европе у Бањалуци

И док се делегација Српске налазила раме уз раме са Путином на Црвеном тргу, прослављајући један од најзначајнијих празника у историји, Дан побједе над нацизмом, у Бањалуци је Драшко Станивуковић дочекао Луиђија Сореку, шефа Делегације Европске уније и специјалног представника ЕУ у БиХ.

Ту је Сорека причао као да му је изјаве писала вјештачка интелигенција. Говорио је да се "у мају слави мир, те да сви припадамо истој европској породици".

Као да не зна или не жели да зна о више од 700.000 страдалих Срба у логорима смрти управо од садашњих припадника "његове европске породице". Ако је заборавио, треба га подсјетити и на то да се делегација те исте ЕУ извињавала након што је положила вијенце за невино убијене Србе у Братунцу.

Коме се "окренути" и на чија врата покуцати?

Свакако најважнија ствар у политичком животу је имати подршку народа који вас бира. То је основ свега, али да би се идеје које заступате, а имате "глас" грађана за њих, могле и остварити, потребна је и права оријентација. Поготово се то односи на земље које су релативно мање, како географски, тако и демографски, војно, економски...

И управо је Република Српска у посљедњих неколико година, уз све препреке и опструкције, дошла до најважнијих саговорника у свијету. Глас Републике Српске се чује и у Москви и у Вашингтону и у Пекингу и у Тел Авиву.

"Ако нисте за столом, онда сте на њему"

Глас који Српска има на битним мјестима свакако је и резултат добрих личних односа, прије свих Милорада Додика, са свјетским лидерима. Како је говорио бивши амерички државни секретар Ентони Блинкен, "ако нисте за столом, онда сте на њему", а Српска је свакако постала саговорник чије мишљење се уважава.

Шта нуди опозиција?

Поставља се и питање какву алтернативу нуди опозиција те како би се позиционирала Српска у свјетским токовима у случају промјене власти на октобарским изборима.

Онај који за себе каже да има највећу подршку (по анкетама) међу опозиционим лидерима, често се сусреће са бриселским и британским чиновницима. Станивуковић има честе сусрете са специјалном изасланицом Уједињеног Краљевства за Западни Балкан Карен Пирс и са амбасадором УК у БиХ, Џулијаном Рајлијем, а не треба заборавити ни његову турнеју по Великој Британији.

Управо по тој Британији, чији је представник у Савјету безбједности УН-у јуче хвалио Кристијана Шмита и заговарао наставак страног интервенционизма у БиХ.

Бранко Блануша, као и о бројним другим темама, ни о овој нема неки јасан став, па је питање како би и на који начин могао да допринесе јачању позиције Српске.

О Јелени Тривић је довољно рећи да је, док је била посланик у Народној скупштини, рекла како се никада не би руковала са Владимиром Путином, али зато се радо састала и руковала са њемачким туристом Шмитом који је направио хаос у БиХ.