Судбине које не блиједе - приче породица страдалих у средњем Подрињу и Бирчу

Као неки од најтрагичнијих примјера су тромјесечна Мирјана Петровић, четворогодишњи Владимир Гајић, петогодишњи Александар Димитријевић, седмогодишња Биљана Николић.

Слободан Стојановић имао је само 12 година када га је убила Елфета Весељи - жена монструм, припадник Диверзантског вода такозване Армије БиХ. Дјечаково тело пронађено је у масовној гробници. Имао је одсјечено ухо, распорен стомак и прострјелну рану на глави.

"Ја 9 мјесеци трагам да своје дијети нађем и 9 мјесеци је настало како га моја рука не покрива, како га моја рука не храни. Остао ми је његов овај џемпер, ништа више и ова његова успомена слатка , ово ћу и у гроб понијети са собом, морам са њиме ускоро да идем, не могу мајке ми, не могу без њега живот да живим", испричала је Слободанова мајка Десанка Стојановић.

"Тата, нека те драги Бог чува", то су биле последње ријечи које је дванаестогодишња Зорица Божић упутила свом оцу приликом растанка у братуначком селу Магашићи. У градском дијелу Братунца, гелер непријатељске гранате, погодио је невино дјечије срце. Не прође дан да се мајка не запита колико би Зорица данас имала година, какав би јој живот био, каже у свом свједочанству за Меморијални центар Републике Српске Милка Божић.

"Ја сам утрчала у собу, она покривена чаршафом, како сам дигла, она лежи мртва, нису је ништа ни превијали. Зорица је била добро дијете, била је паметна, разговорна, свакога је знала дочекати и зовнути", казала је Зоричина мајка Милка Божић.

Брано Вучетић је у рату изгубио цијелу породицу. Тог дана у његовом селу Бјеловац убијено је 68 Срба. Брано је тешко рањен и одведен у логор у Сребреницу.

"Ми који смо остали овдје, потомци наших најмилих који су уградили животе у Републику Српску, дужни смо да причамо и да преносимо најмлађима оно што се дешавало на нашим просторима", рекла је свједок догађаја у Сребреници 1992. године Брано Вучетић и додао:

"Добијамо још већу мотивацију да причамо о томе и да никада не станемо, ако не буде правосуђе, надамо се ванземаљска правда и Бог да ће урадити оно што није суд БиХ урадио."

Моја отац је био честит, истрајан и праведан човјек, али га никада нисам упознала, осим у причама, истакла је Ана Млађеновић Ђукановић, кћерка убијеног Анђелка.

"Ваш живот и ваше страдање обавезују нас да будемо људи и да чувамо истину и док год постоји неко ко ће изговорити ваша имена, запалити свијећу и испричати вашу причу ви ћете живјети", испричала је кћерка убијеног Анђелка Ана Млађеновић Ђукановић.

Српске жртве у Подрињу и Бирчу никад неће дочекати правду ако БиХ и њено правосуђе остану накарадни, какви јесу, каже Бранимир Којић. Страшно је, каже Бранимир да за злочине над Србима у Подрињу скоро нико није одговарао

"Па ево 34 годишњица и даљу су само 4 лица осуђена на 29 година што показује сав апсурд суда БиХ , суда који је за 3267 Срба осудио само 4 лица што јасно показује да су двоструки аршини и да су српске жртве жртве другог реда", рекао је предсједник Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Сребренице Бранимир Којић.

Вријеме може да ублажи бол, али не може да избрише сјећање. Имена уклесана у камен остају да свједоче о животима који су прекинути прерано. На нама је да их памтимо – не због прошлости која се не може промијенити, већ због будућности у којој ниједна невина жртва не смије бити заборављена. Вјечан помен невиним жртвама. Да се не заборави. Да се никада и никоме не понови.