Марија је једна од ријетких слијепих наставница: Питала сам се како ће ме дјеца прихватити

Марија Милановић, која не види од рођења, једна је од омиљених наставница у Основној школи "Бранислав Нушић" у Доњој Трнави код Ниша. Након што је завршила психологију и комуникологију, себе је видјела на радном мјесту психолога, а о томе да ће постати и наставница није ни размишљала. Међутим, успјешно је одговорила и на овај изазов, а екипа Анадолије посјетила је њен час грађанског васпитања.

Ђаци прате наставу с пуном пажњом. Час о одговорностима одраслих протиче у разговору о улози родитеља, наставника и осталих запослених у школи. Дјеца прате Маријина упутства и одговоре записују на папириће послије чега свака група своје идеје представља пред таблом.

"Једна од мојих дилема када сам тек почињала да радим у школи била је управо та, како ће ме дјеца прихватити, да ли ће њима бити то необично. Морамо да признамо да није свакодневица да у школи видите запосленог наставника с неком врстом инвалидитета", говори Марија.

Зато је у школу дошла, каже она, отвореног срца.

"Рекла сам дјеци да слободно могу све да ме питају. И дјеца су ме заиста лијепо прихватила. Неки су мало суздржанији па више прате, посматрају, док други више воле да питају одмах све оно што им је интересантно", прича наставница.

Бројна питања

На почетку се често сусретала с питањима попут тога како уписује оцјене у дневник, како припрема час, долази до школе, усклађује боје, зна колико је сати…

"Питају ме како прочитам поруку на телефону и ја им одговорим да сада постоје читачи екрана, како на мобилним телефонима, тако и на рачунарима, помоћу којих може да се прочита оно што се налази на екрану и да на тај начин и радим. Врло радо одговарам на сва та питања, јер сматрам да је важно да дјеца имају те информације, јер ће сутра они бити људи који ће можда бити у прилици да запосле неку особу с инвалидитетом", објашњава Марија.

Друштво

Стиже ли „звијер са истока“? За новогодишњу ноћ до -13 степени

Временом је упамтила своје ђаке и њихове гласове повезала с именима, иако то није било лако. Подршку добија од запослених у школи, а има прилику и да им узврати разговором и савјетима јер, осим у настави, ради и као психолог.

"Неким данима сам само стручни сарадник. Тада радим с дјецом којој је потребна додатна подршка у учењу, у превладавању свакодневних изазова, како на емотивном, тако и на социјалном плану. Разговарам и пружам подршку и родитељима, наставницима… Ту су и они административни послови, али заиста могу да кажем да уживам у свом послу", наглашава Марија.

Спој више професија

Научила је да савладава изазове живота без вида још током школовања у основној школи за ученике оштећеног вида у Земуну. Тада се родила и љубав према психологији коју је завршила на Филозофском факултету у Нишу.

"Психологија је била моја жеља још од седмог разреда основне школе. Привукло ме је то што смо радили радионице и, заправо, та могућност да разговарамо о различитим тамама, о емоцијама, о вршњачким односима на један опуштен, а опет донекле структурисан начин. И знала сам да ћу то да студирам када сам напунила осамнаест година и завршила средњу медицинску школу за физиотерапеуте", сјећа се Марија.

Здравље

Данас могућа појава умора, главобоље али и пад концентрације

Након стручне праксе у Основној школи "Чегар" у Нишу и неколико пројектних ангажмана у невладиним организацијама, Марија је пожељела да упише још један факултет.

"Ја сам јако вољела и српски језик. Новинарство ми је дошло као нека спона између те двије професије. Треба познавати људску душу да бисте били добар новинар, а опет треба владати добро и језиком, тако да је то неки спој. Завршила сам и комуникологију и бавим се повремено и новинарством", говори Марија.

Сваког радног дана са задовољством долази у школу која је око двадесет километара удаљена од њеног стана у Нишу. Оријентише се толико добро да у школској згради штап уопште и не користи. На радно мјесто у Доњој Трнави долази аутобусом, а до приградске аутобуске станице од свог стана иде пјешице. Ништа од тога јој, каже, није тешко.