Катарина сахранила мужа, па партнера, а онда сазнала да и сама има тумор

Реченица "Толико смо тога преживјели, да ваљда више ништа не може да нам се деси", у њеном случају показала се као потпуно нетачна. Током наредне двије и по деценије, живот јој извлачио тло под ногама сваки пут кад помисли да је коначно сигурна.

Катарина Петровић је била весела, насмијана и врцава дјевојка, увек спремна да само одлети у нову авантуру. Није дозвољавала да је страх заустави или прекине, једноставно је у живот улазила свом снагом и борила се да сунце сија за њу сваког дана.

"Била сам блесава кад сам била млада. Отишла сам рецимо са 18 и по година на Кипар, јако ми се допало. Преко туристичке организације сам нашла посао током љета. Ја сам тад студирала, уписала сам туризам и мислила сам да ће то бити неки облик праксе. Мени се Кипар јако допао и ја сам нашла посао у хотелу на дужи период, уписала грчки. Па сам тако отишла у Италију, отишла сам у Рим, па сам остала у Риму. И на крају сам отишла у Јапан, у Јапану сам се задржала дуже од две године. Јапан сам обожавала, језик сам савладала, имала сам другарицу која је тамо живјела и била удата за Јапанца. Нису то биле тешке, то су биле лаке одлуке", испричала је Катарина за портал Телеграф.рс.

Таква лакоћа у доношењу одлука довела је до тога да Катарина, када је упознала свог првог мужа, лако досања и бајку о правој љубави. Бајку о браку, четворо дјеце, кући, башти и псу.

Свијет

Тијело бескућника пронађено на улици: Данима био мртав

"Отпутовала сам у Црну Гору на неки кратак одмор. Тамо сам упознала свог мужа на плажи. И имамо феноменалну анегдоту из тог периода. Када смо причали са пријатељима и са родбином, нису сви били благонаклони. Ми смо се познавали седам дана када смо одлучили да се вјенчамо и да живимо заједно. То сад стварно дјелује као неки филм. Међутим он је често говорио: "Моја жена се сигурно заљубила у мене без икаквих задњих намјера, јер када ме је упознала, ја сам буквално био у гаћама. Она није знала да ли ја имам за чарапу, а не за ципелу", присјетила са Катарина, а у њеном погледу видјела се љубав која и даље тиња у њој.

Она није знала да ли је то права љубав, да ли ће њихов брак бити добар, али та питања није ни постављала. Била је благословена да живот види са ружичастим наочарама које све боје у срећу.

"Ту нема никаквог знања. Ја сам имала 24 године, он 33. Можда сам се негде надала да он има знање, да је он мудрији, али ја сам искрено тако осјећала. А пошто је и он тако осјећао и говорио, ништа ја ту нисам доводила у питање. И вјерујте ми, ми смо били заиста кратко заједно. То сад са ове дистанце када погледам, ми смо двије године били заједно док се није десила та саобраћајна несрећа. Али вјерујте ми, ништа ја сада не идеализујем. Ја сам сад зрела, имам живота за 800 година и потпуно могу да кажем објективно, ниједан дан од те двије године не бих мијењала", рекла је.

Свијет

Рекордна запљена кокаина: "Пало" 6,6 тона

Као да је судбина хтјела да њену бајку претвори у ноћну мору, све се намјестило савршено. Идилична слика, млади, прелијепи, заљубљени у живот, она и њен супруг добијају сина убрзо након вјенчања. Колико је брзо њихова прича постала стварна и предивна, толико ју је брзо живот здробио, као да се никада није ни десила.

"Он је имао јако брзу енергију. Ја то често причам са мојим старијим сином који јако личи на њега. Мој старији син рецимо када сједимо за столом и ручамо он се све вријеме помера, цупка ногом, другом ногом, са две ноге... Мој муж је био исти такав, сав је био убрзан. Брзо је ходао, брзо је причао, убрзан је био. Пре него што се десила саобраћајна несрећа, он је у пар наврата рекао: "Е још да прославимо овај рођендан, па шта буде", "Е још да дочекамо Нову годину"... Имам утисак да је он можда, иако то није говорио, био та врста човјека који можда верује у судбину и у неке космичке концепте - објаснила је.

Неколико дана прије саобраћајне несреће, Катарина њен муж и њихов син, уживали су у растерећености прелепог црногорског приморја и младог родитељства. Катаринин муж морао је да се врати на кратко у Београд, а она није знала да ће им тај поздрав бити посљедњи у животу.

"Ми смо отпутовали заједно на море. Мој син је имао тада годину и три мјесеца. Били смо неколико дана на љетовању и онда се он вратио за Београд на пар дана и требало је да се врати назад. И ту је тај прекид филма. У повратку се, кад се враћао, десила се та саобраћајна несрећа. Он је био жив у коми шест дана и седмог дана ујутру је преминуо", рекла је, а сузе су биле у оку, показујући да се тај август 1998. године урезао дубоко у њу.

"Размишљала сам док је био у коми: "Па буду људи у коми мјесец, два, буду двије године", али то су неке друге ситуације, неке друге околности. Ето, то се тако десило. Било је све идилично и једног дана онда више ничег није било. Живот се потпуно промијенио", објаснила је.

Да све буде још страшније, Катарина није одмах сазнала за несрећу. У то доба није имала имала мобилни телефон. Од тренутка када је њен муж кренуо из Београда она је бројала сате кад треба да стигне. Сат је откуцавао, а она је стрепела, плашила се и бринула. Није смјела да зове никога у Београду јер није желела да забрињава људе који их воле. Родитељи њеног супруга седели су тако исто и бринули због недостатка вијести.

Информација о саобраћајној несрећи до Катарине је стигла на најтежи могући начин - од човјека који је у том судару изгубио кћерку.

Друштво

Преминуо проф. др Југослав Брујић

"Стриц дјевојке која је била у колима са мојим мужем је гледао вијести. Видио је на вијестима саобраћајну несрећу од синоћ, препознао је аутомобил. Позвао је у Београд и питао да ли је то аутомобил мог мужа. Он у том тренутку не зна да је са њим путовала наша другарица, значи кћерка његовог рођеног брата. И он јавља свом брату за ту несрећу. Отац те дјевојке ми је јавио тако што ме је позвао да ми каже да ништа не бринем, да ми је муж у болници, да ће све бити у реду. Није ми рекао шта се догодило његовом дјетету. И док се нисмо срели и док нисмо отишли заједно до болнице, ја до тада нисам знала да је његова кћерка преминула на лицу мјеста. Ја у том тренутку, значи потпуно у свом свијету и крајње себична, ја ни не питам како је она. Мени се подразумијева да је вјероватно и она у болници. Ништа ми друго не пада на памет. Тек касније када сам чула, помислила сам коју је снагу имао тај човјек. Надљудску", објаснила је Катарина.

Сунце које је до тада сијало само за њу, угасило се. Са њеним мужом, Катарина је сахранила и врцаву и насмијану дјевојку.

"Ја сам тада имала, значи, 25 година. Било је страшних дана, кад ујутру устанем и смета ми што сија сунце. Смета ми што су други људи живи. Смета ми што људи са мном желе да разговарају, да ме утјеше, да ме охрабре... Све ми је сметало. Та особа која је ишла за авантурама, а није била иста ова особа која има дијете у Београду 98-99. године. Треба купити пелене, треба платити рачуне, треба стајати на ногама ујутру прва, сама од‌једном. Треба да размишља да ли ће да ради, да се школује, да спава, да ли ће дијете да држи у кревецу или у свом кревету... Мислим да сам највише била свјесна да имам огромну обавезу тога да бринем о неком другом и да више нисам само ја", рекла је.

Након почетног шока услиједило је црнило, питање да ли је довољно добра да буде једини родитељ свом дјетету, страх да ће свом сину уништити живот и једна суманута борба да никада не погријеши.

"Размишљала сам да ли је фер да нема њега, да има мене. Да ли би било боље мом дјетету да има њега, да нема мене. Мислила сам да је он био много бољи човјек него што сам ја. Касније сам се извињавала свом дјетету, он је мали мислим није имао појма, али сам му се ја извињавала и говорила му: "Извини што сам мислила да ти не требам, извини што сам била ужасно слаба". Пожељела сам да ме нема, мислим нема ту сад бајке никакве. Много сам била млада, плашила сам се живота. Плашила сам се да нећу умјети ништа", објаснила је.

Сваког дана се борила за свог сина и за његову срећу, а после 6-7 година упознала је другог мушкарца у ког се заљубила. Отворила је срце и пустила га унутра, спремна да буде вољена и да се ослони на њега. Са непуне 33 године, добила је другог сина.

Друштво

Не заборавите кишобран: Очекују нас нове падавине

"Ми смо се растали када је мој старији син имао 11-12 година, а млађи 3. Мој старији син је након нашег растанка рекао "Ја баш немам среће са татама" и то ме је сломило. Поново сам се питала да ли сам довољно добра, да ли гријешим. Ипак, након што је бол због растанка прошао, успјели смо све да превазиђемо и мој партнер и ја смо остали у одличним односима, а он је остао прави отац и старијем и млађем сину. И ја сам заиста све вријеме и данас сам захвална на томе јер никад није довољно љубави, никад није довољно породице, никад није довољно тих одраслих чланова породице који могу да вам пруже осјећај породице када сте дијете. Ја тако размишљам стварно. Мој старији син и он су се дружили, имали су стварно диван однос другарски и родитељски", објаснила је.

Баш тада, када је упркос растанку дјеловало да је напокон све у реду у њеном животу, када су бриге постале оне свакодневне, стигла је још једна страшна вијест. Њен други партнер оболео је од леукемије, а болест га је јела дуге три године.

"Трудили смо се обоје да сачувамо дјецу од тога колико смо могли. Чак у једном тренутку он је доста времена провео у болници јер како су пролазиле године, укупно је око три године био болестан. Међутим на крају када је дошло до тога да ту више нема, нема помоћи, договорили смо се и трудили смо се да сачувамо дјецу. И у једном тренутку сам ја чак рекла: "Ја мислим да више нећу доводити дијете млађе у болницу да те види, мислим да од данас он више не треба да те види". То је ужасан тренутак био. Он се расплакао али се сложио, рекао је: У праву си", испричала је.

У жељи да заштити своју дјецу од бола тога да оца виде толико болесног, лагала је. Сваког дана је лагала зашто не могу да га посјете. Лагала је и себе да може да издржи. Радила је посао који је захтијевао њену пуну пажњу, бринула је о кући, дјеци и њему свакодневно. Није ни размишљала о томе како устаје из кревета, једноставно је то радила, знајући да нема никога другог да то уради умјесто ње.

"Значи, уморни сте, боли вас глава. Јако вас боли глава. Боли вас понекад, боли вас сваки дан. Ја чак нисам реаговала ни када је дошао период да у канцеларији ја сваки дан до 12 трпим главобољу, у 12 попијем лијек... Значи сваки дан сам имала главобољу. Сваки дан. Неко би отишао код љекара и рекао би: "Боли ме глава свакодневно". Ја не. То што ме боли, па добро, па не бољела ме глава шта све стигнем да обавим у току дана. Мучнине. Ја пијем много кафе и мислила сам: "Па нормално, колико сам кафе попила мора да ми буде мука". А вјероватно нисам доручковала. Вртоглавице - то ми је потпуно било нормално да је то умор. Јер оно љуља ти се, исцрпљен си, мало ћеш да одспаваш биће ти боље. Али некако сам била потпуно деконцентрисана или нисам стизала да о томе мислим или једноставно... Не знам шта бих вам рекла сад. Занемарила сам се. Ето, занемарила... Нисам водила рачуна о себи никако", била је искрена.

Симптоме је приписивала умору, док једног дана на врату није видјела тумор који је био 4 центиметара велик.

"Добила сам тумор штитне жлијезде и нисам га видела док није био толико велики да сам могла ја да га видим у огледалу. У том тренутку кад сам га ја открила, он је био величине 4 центиметра. Када сам отишла код љекара и када смо се договорили да је потребно да урадим гомилу неких прегледа да видимо каква је ситуација, да ли је то оперативно... На прегледу снимања главе на снимку су пронашли тумор на мозгу. Ја сам отишла због једне ствари, десила се друга ствар. И ето, тако сам сазнала. Стварно сам мислила да је грешка, била сам потпуно увјерена да је нека грешка. Чак сам се и расправљала тамо са тим људима у болници. Замолила сам их да погледају да нису неком другом дали мој снимак, а мени нечији снимак, јер ја сам дошла због врата, снимања врата, а не главе", присјетила се тог тренутка.

Хумор је остао њен начин да се бори са животом, али то више није био онај врцави дјечији хумор, већ црни хумор који је смијешан јер погађа тачно у центар.

"У том моменту кад ја на клиници узимам резултате, он је јако слаб и не сме сам да вози. Он мене замоли да идем с њим негде кад треба да вози, тако сам ја са њим отишла да покупим резултате снимања. Он седи у том тренутку испред у колима, чека да ја изађем и да ми наставимо да обављамо неке друге задатке за тај дан. Он је те вијести ужасно тешко поднио. Она сам га ја тјешила: "Немој да плачеш, не смијеш да се нервираш знаш колико је теби лоше". Онда је он рекао: "Па види какав сам ја, само нам сад фали да умреш ти". Ја кажем: "Пу пу пу, какави... ја ћу 100 посто живјети дуже од тебе". Он каже: „Баш ти хвала, али види на овом снимку то тако"... Онда смо почели да се смијемо, па смо онда поново почели да плачемо", рекла је.

Ипак, већ истог дана сударила се са суровом истином дијагнозе.

Занимљивости

Хороскоп за 16. фебруар: Шта нам звијезде данас поручују?

"Тог дана морамо да одемо кући гдје је у том тренутку двоје дјеце. И ја кажем тада, долазимо у кућу не говоримо ништа. Нама је било потребно да дођемо кући и да су дјеца забављена, да свако нешто своје ради и да на нас нико не обраћа пажњу. Њих двојица су потпуно невјероватно, ту су баш сјели на двосед и тросед гдје сједимо ми. На глави су нам сједили да нешто питају, да нешто причају, да такву буку стварају... Тек кад сам ушла у кућу и кад сам видјела дјецу, ја сам разумјела да сам ја сад особа која може да се сруши од можданог удара или од епилептичног напада ту пред њима. И онда сам се престравила. Схватила сам да могу да им направим грозан живот", испричала је Катарина како је изгледао тренутак који ју је након света тога толико уплашио.

Њен партнер је умро, а Катарина је сазнала да њен тумор није операбилан. Лоша позиција тумора стављала ју је у велики ризик да након операције више не може да једе, ни да говори. Умјесто да се сломи, Катарина се, као она дјевојка са почетка текста, упустила у још једну авантуру. Отишла је у инвалидску пензију. Почела да једе "птичију храну" и да вежба колико може. Срећу је пронашла у писању књиге "Моје сунце заувијек" и посвећивању времена себи и свом здрављу, а токсичне људе кренула је да сјече из свог живота ко год они били.

Сада када је видите Катарину, у њеном оку могу да се виде оне врцаве искре, одмах поред бора смејалица и суза које памте све велике туге које је преживјела. У њеном ставу се сада види опуштеност и спремност да се бори са животом на исти начин као када је била млада, али са искуством које је донио живот. А када је питате како њој све то изгледа, рећи ће вам само једну реченицу:

"Волим свој живот, баш такав какав јесте и захвална сам му на томе."